Sve ipak ide dobro, sav politički život i svet se u Crnoj Gori učinio jasnijim i otvorenijim, više nego ikada ranije. Takođe i protagonisti sve se uprostilo i učinilo razumljivim. Crna Gora je istina i dalje podijeljena, ali nekako „mekše“ uz svu ljutnju i vidljivo „bjesnilo“ od nekada „Prvog „.
Čini se po prvi put da se Crna Gora više ne dijeli na dvije strane manihejski. Na onu crnu i onu „obasjanu svjetlošću“, na onu dobru i onu zlu, na „pobjednike“ i one „poražene“. Sada u Crnoj Gori, pa i u Nikšiću svako vidi tri dominantne političke struje, sve u akciji i okrenuti protiv onih drugih, ne baš sve, ali svaka na svoj način.
Dakle, ta tri politička pokreta mogu se podijeliti na razne načine, ali ovaj je najslikovitiji i razumljiv svakom. Postoje dakle u Crnoj Gori i Nikšiću, oni, okupljeni oko „Koalicije za budućnost“ koji su protiv Mila i njegove autokratije i koje hoće da dovedu do kraja avgustovsku pobjedu demokratije. Oni su većina u većini i predmet usporavanja njihove uloge podjednako od njihovih saveznika, kao i prethodne vlasti. Drugi su oni koji su i pored Milovog poraza i dalje „za njega“, to moraju ili iz straha, navike, interesa ili odbojnosti prema prvima.
Treći su oni koji su bili na strani demokratije, ali nisu do kraja protiv Milovog nasleđa, posebno ne protiv pojedinaca iz njegove bivše vlasti, preko kojih Milo održava ličnu vlast kroz „novog“ direktora policije, ministra odbrane i tužioce. Ove poslednje, ovi navodno osporavaju, ali i dalje s njima sarađuju pod tajnom Milovom kontrolom, kao jedinog šefa tužilaštva i Vesninog sudstva.
Dakle ova treća takozvana „građanska grupa“ uz pomoć recimo u Nikšiću i od Dakinog pokreta, što direktnu, što posrednu, imaju vezu sa Milovim mehanizmom, najčešće preko „Vijesti „, ili nekog sekratara diplomatske misije sa starih pozicija Zapada najviše iz straha od jačine i moći „Koalicije za budućnost“ i ciljem da istu što više oslabe, ali isto tako i iz želje da zauzmu Milovo mjesto uz neke dekorativne promjene na površini „multietničko crnogorstvo“ sa „osumnjičenim Srbima“.
Ova treća grupa je ovladala tehnikama „prisvajanja tuđe moći“ jer ona s jedne strane zna da „ucenjuje“ većinske pobjednike sa avgustovskih izbora, ali isto tako da pruža nadu odlazećem Milovom režimu za neki blaži odnos prema njima, čak nevidljivo nudeći i udaljenu opciju da budu i most nekog Milovog „pokajničkog povratka“ preko „nove generacije poslušnika“. Koalicija za budućnost, sva ta prepoznata iskušenja trpi i podnosi u interesu zajedništva, žrtvujući radi takvog cilja, sve forme i svojih, raznih u politici legitimnih „sebičnosti“, obraća se narodu i ne vodi „rat“ protiv nikog od svojih saveznika, iako je često predmet njihove ideološke isključivosti i prolazne nadmenosti koju svaka vlast donese sa sobom.
Upravo se „Koalicija za budućnost“ uskraćivanjem prava na ono dobijeno povjerenje od naroda sačuvala upravo od te bitke za ličnu moć, umesto za vladavinu naroda i njegovih potreba, zato su ostali jedni demokratski autentični Milov DPS koje je potrošilo vreme vlasti i njegova slavoljubivost. Ove na vlasti danas, osvojila je strast nedodirljivosti i prava da olako zaboravljaju na date reči, kao i želja da odlučuju o sudbini ljudi po svojoj ličnoj volji kao glasnici manjine.
Jedino je „Koalicija za budućnost“ ostala dosledna sebi, onome što je govorila i što narod traži od njih, jedino oni su pravi protivnici Milove odlazeće vlasti i jedino su oni ona politička snaga za koju se zna da ne radi ništa iza leđa javnosti, da je sigurno da nikada neće izdati narod bilo kakvim tajnim i interesnim sporazumom za onima iz Milove sfere uticija.
Zato je i očekivano da ih građani Nikšića zbog toga dodatno nagrade, jer jedino sa takvom podrškom moguće je očekivati da se ova istorijska pobeda nad jednim „despotskim režimom“ dovede do kraja ne samo u Nikšiću, nego i celoj Crnoj Gori, ali ne onako pojavno bez dubine i moralne odlučnosti, nego stvarno iskreno i nepotkupljivo od bilo koga.
