Piše: Veselin Popović
Volio bih i ja da se probudim jedno jutro, sav znojav od mudrog snivanja, pa da na Vladi iznesem predlog da me imenuju za direktora „supreme“. I to svih državnih kompanija. Singapuri, Japani, bitkoini, dogkoini… Sitnica spram ideje da sebe nasadiš za ultimativnog crnogorskog direktora.
Priznajem da sam iznenađen.
Mislim da je Milo Đukanović jutros pozvao Markovića i Lukšića, poslao poruku Maroviću sljedeće sadržine: „E budale jedne. Vidite li da može, i to sve kroz odluke Vlade. A ne kao ja da trošim sina, a Petar Ivanović stara majku.“
Ima li većeg sna crnogorskog naroda nego da direktoruje? A ovo je, rekli bi žargonski, „obrtanje igrice“.
I onda razmišljam zašto meni nešto ovako nije palo na pamet. Zašto sam ja glup ili šta već. Zašto imam zadršku kada treba prigrliti sve za sebe.
Mislio sam da sam budala. Dobro, možda i jesam. Ali za ovu dozu drskosti je potrebno da živiš van ovog svijeta – spiritualno i bukvalno. Pa zamisli taj stadijum „blještavog uma“ u kojem ti je potpuno normalno da izmisliš poziciju radnog gurua, pa ni premijer nema tolika ovlašćenja.
Najgore od svega je što ovaj potez nailazi i na neko odobravanje. Eto, postoje ljudi koji u ovome vide prosvetljenje. Možda i ozdravljenje. Možda je Mickey i Hari Krišna.
Ako ovako nastavi, znajući mentalitet ovog naroda, potrčaće da se kupe oko „propovjednika“, da se očešu o poddirektorsku funkciju mickeyizma.
