Piše Ivan Gajić, predsjednik organizacije „Čuvajmo naše
U poslednjih nekoliko dana velika medijska prašina se podigla na prostorima Zapadnog Balkanu usled ponovnog oživljavanja Mini-Šengena kroz inicijativu pod nazivom „Inicijativa za otvoreni Balkan“ („Inicijativa“). Paralelno sa tim ove dane je obeležila i prva zvanično najavljena poseta prvog demokratski izabranog premijera Crne Gore, Zdravka Krivokapića.
U moru međusobnih pohvala, neotvaranja mnogih pitanja koja već dugo opterećuju Srbiju i Crnu Goru i ponavljanja političkih floskula, jedno pitanje ne sme biti zaboravljeno, a to je zašto sadašnji premijer Crne Gore nastavlja sa kontinuitetom svog prethodnika po pitanju stava o priključenju ovoj, ponovno oživljenoj inicijativi?
Odgovor da će Crna Gora već sledeće godine postati punopravna članica Evropske Unije izaziva podsmeh kod mnogih, a može biti protumačen na mnogo načina. Ipak i da se to ispostavi kao tačno, to ne menja činjenicu da će se Crna Gora i dalje graničiti sa istim zemljama, pa taj komentar više zvuči kao izgovor nego dobar razlog. Koliko je taj odgovor neutemeljen ogleda se i u činjenici da čak i u okviru Evropske unije postoje zemlje koje se udružuju poput Višegradske grupe koja uvek pokušava da zaštiti interese zemalja iz srednje Evrope.
Da bi se shvatila pogubnost ovakve odluke vlasti u Crnoj Gori, treba krenuti od potencijalnih benefita Inicijative. Ona podrazumeva ukidanje graničnih kontrola i slobodno kretanje robe, usluga, ljudi i kapitala u zemljama potpisnicama. Koliko god pojava nove konkurencije u kratkom periodu može da izazove promene koje neće svima odgovarati, dugoročno, usled povećanja tržišta, otvoriće se nove mogućnosti za sve i svaka zemlja koja je uključena će moći putem svojih komparativnih prednosti da ostvari ekonomski napredak i time poboljša standard svih građana.
Pored čisto ekonomskih prednosti ove inicijative, ona podrazumeva i saradnju u zaštiti od prirodnih katastrofa. Kada bismo gledali samo poslednjih nekoliko godina i kroz šta su sve zemlje na Balkanu prošle po ovom pitanju, onda je potpuno jasno zašto je ovaj deo inicijative značajan i zašto bi u velikoj meri olakšao život građana mnogo više nego što je po ovim pitanjima činio NATO pakt svojim članicama iz regiona.
Potencijalni benefit je i mogućnost da se ostvari bolji položaj kako Srba u regionu na kom bi radila država Srbija, tako i svih drugih naroda. Zbog toga ne čudi da se za Otvoreni Balkan najviše zalažu Srbija i Albanija kao dve najmnogoljudnije zemlje na Balkanu koje nisu članice Evropske Unije.
U današnjem svetu ekonomski napredak je moguć jedino udruživanjem, a lideri postaju one zemlje koje ne čekaju, nego koriste svaku priliku da ostvare saradnju. Zbog toga, pitanje koje se nameće jeste da li Crna Gora ne želi da bude deo ove inicijative zbog prevelikog (ne)znanja ekspertske Vlade, pritisaka stranih ambasada ili straha od glasača DPS-a i njihovih derivata. Jedna stvar je sigurna – svima onima koji su prošle godine doveli na vlast trenutne aktere, ova Inicijativa bi donela više nego dobre mogućnosti za povezivanje i ekonomski napredak.
