Piše: SIBIN
Bolest nam pokazuje koliko smo biološki ograničeni, državne, zdravstveno represivne regule otkrivaju koliko smo pod uticajem anonimnog, moćnog aparata fizički ograničeni. Savremeni čovjek bi trebao da se konačno probudi iz sna o obećanoj slobodi.
Globalno selo se polako ali sigurno rasparčava. Zamislimo za tren svijet sjutrašnjice u kojem viralni virus uspijeva da razboli cjelokupni virtuelni sistem. Kraj može da nas zadesi usled najmanjeg kvara!
Kant je pojašnjavao kako nije dobro boraviti u „samoskrivljenoj nezrelosti.“ Izvan nje, teško da danas sebi uopšte možemo predstaviti čovjeka, koji je, opet, takav kakav je samo slika jedne postljudskosti koju objavljuje totalna tehnologija.
Borba za ličnu i time kolektivnu slobodu trenutno nam samo dodatno odmaže u borbi protiv kovida19.
Upravo bi sada svi trebali da se solidarišemo i uvidimo da smo kao vrsta ustvari virus i porijeklo svake pošasti; čovjek je izvor svojih nesreća. Kad je već tako (objašnjava teologija, nauka, naposletku i psihoanaliza), treba da drugog pričuvamo od sebe; sada nam sebičnost najviše škodi, u nekim manje interesantnim vremenima, ona bi mogla poslužiti i dobro doći u borbi protiv sve više primitivizujuće politike.
Mnogi ne razumiju Agambea koji, umjesto da je uronjen u urgentnost koja nas sve poziva na solidarnost, deklamuje o slobodi i državi koja sve čini da se distancira od tijela.
Sada je momenat da se misli početak tragedije, kasnije treba htjeti biti upitan o tragovima koje je trajno ostavila. Istina, umreženost i/ili kontrola jeste nas dovde dovole, do svakodnevnog masovnog umiranja koje smrt tretira statistički, ali tek sa ovim iskustvom moći ćemo se sjutra konkretno boriti za slobodu svih.
