Prvobitno su umetnička dela imala svrhu ukrašavanja.
– Pojam dekoracije i ornamenta je loše shvaćen. Dvadeseti vek prolazi u znaku nerazumevanja tradicionalnog ukrašavanja. To se desilo posle secesije, jugendstila, koji je bio divni poslednji dekorativni stil, evropski. Alfons Muha u Parizu pa u Čehoslovačkoj, Klimt u Beču. Svi rade u duhu nadindividualnog. U arhitekturi Adolf Los je odbacio secesiju i rekao da je ornament zločin i 1908. napisao rad „Ornament i zločin“. Tu se stvara estetika funkcionalizma. A u stvari dekoracija je integralni deo koji pomaže delu da funkcioniše. Na primer, ako pitate u Indiji ženu iz bilo kog sloja da li ide u prodavnicu nenašminkana, ona će reći „naravno da ne idem“, jer ona ne može da funkcioniše kao žena ako nije stavila svu tu kozmetiku. I tu otkrivamo da reč „kozmetika“, koja danas podrazumeva sredstva za ulepšavanje, potiče od reči „kosmos“, što znači red, univerzalni red. Kozmetika znači dovođenje sebe u sklad sa univerzalnim redom. Umetnost jeste ukrašavanje, dekorativna je, ali to ne umanjuje njen značaj. Kad pogledate srednjovekovne crkve, bez fresaka na zidovima one ne bi mogle da funkcionišu kao crkve, jer freske nisu na zidovima, one su umesto njih. Umetnost jeste dekoracija, ali uzvišena.
Da li se pojam lepog u umetnosti od početka do danas promenio, ono što ona predstavlja, ne samo u vizuelnom smislu? Da li se na isti način shvata lepota umetničkog dela danas i, na primer, pre deset vekova?
– Danas je to pitanje od ključne važnosti. Zato što živimo u doba revitalizacije pojma lepog. Da li je lepo objektivna kategorija ili je lepo u oku posmatrača? Smatram da lepo apsolutno postoji kao objektivna kategorija. Evropska kultura je baštinik grčke filozofske misli i Platonove velike trijade ideja – istina, dobro i lepo. One su tri lica jedne stvari. Kritički naučni duh sekularnog doba, koji se pojavio posle renesanse, nehotice je to relativizovao. Nauka je otelovljenje skepse, mora da se okomi na sopstvenu istinu da bi bila nauka. I taj duh se uvukao i u druge oblasti, tako da su i dobro i lepo relativizovani. Izgubio se pojam u božanskom poreklu moralnog zakona i to uzima danak u donošenju čudovišnih zakona u parlamentima visokorazvijenih zemalja. Na primer, o himerama u Francuskoj. Sad je dozvoljeno kombinovati ljude i životinje u medicinskim eksperimentima. Ljudi su ti koji izglasavaju zakone, a dok verujete da nešto dolazi odozgo, dotle vas nešto i čuva. Tako je i sa umetnošću. Čovek je mislio da je osvojio slobodu zato što je rekao – ja ću da proglasim da je ovo lepo. Ali čovek je ostao neizmenjen, ali se radi na tome da se on izmeni. To je transhumanizam, koji predviđa da čoveka treba prevazići. Kiborgizaciju je Stanislav Lem najavljivao još šezdesetih godina u svom delu „Suma tehnologije“. Lepo čovek stvara tako što ga je prepoznao u nečemu. Mikelanđelo je uvek govorio da on samo otkriva svoje figure iz mermera. Ne izmišlja ih, one su već tu.
Šta je klasična, a šta avangardna umetnost?
– Šta u stvari znači klasična, ona potiče od reči „klasis“, što znači razred, ono što se uči u školi. Avangardno je star pojam, pojavljuje se krajem srednjeg veka, koristio se za pse koji treba da izgone divljeg vepra ili jelena iz grmlja u šumi da bi ga lovci ubili. A onda je počeo da se koristi u 16. veku za trupe u ratovima koje su na prvoj liniji. Tako da postoji nešto agresivno u samoj istoriji tog pojma. Moderna umetnost je praktično izjednačena sa avangardom. Avangarda je prvo napala čovekovu sklonost da priča priče. Veliko istorijsko slikarstvo prikazivalo je događaje iz književnosti, istorije, religije. To je sa pojavom moderne umetnosti sklonjeno. Ona napada na razum sa nadrealizmom, gde je razum proglašen za prepreku u stvaralaštvu. Američki avangardisti posle Drugog svetskog rata Polok i ostali prezentuju automatsko slikanje gde rezultat nije važan, sve je posledica polivanja boje po platnu. Na kraju imamo napad na telo, a to je konceptualizam, naročito bodi art, gde je ljudsko telo materijal. Avangarda je suprotnost klasičnoj umetnosti, koja je tradicionalna. Avangarda traži stalni pokret, ali prema čemu, to niko ne može da vam kaže. Avangardna dela su najčešće krajnje ekstremna, ne zahtevaju veštinu, često su odbojna i ružna, a njihova publika ima strah od toga da ne bude proglašena zaostalom.
Da li može da se ispriča istorija jednog naroda, bez poznavanja činjenica, kroz umetnička dela koja su stvorili, kulturnu baštinu?
– Može, ako uzmemo, na primer, praistorijsku umetnost o kojoj nema pisanih tragova. Inače je teško razumeti ljude iz minulih epoha. Lok je pre trista godina rekao da je čovek uvek i svuda isti. To je greška. Ne možemo projektovati naš mentalitet u praistoriju, a ne možemo sad otići ni među afrička plemena i na osnovu njih tumačiti praistorijsku umetnost. Zato što je praistorijski čovek, kao i njegova kultura, bio vrh civilizacije u tom trenutku. Inke, na primer, nisu imale pismo, već su se pomoću čvorova na kanapima sporazumevali. Kad neko šalje poruku u udaljeno mesto, on namota kanap, posle ga oni iz drugog mesta razvijaju i vide po resicama na kojima su čvorovi šta piše.
Koji su najmračniji periodi istorije što se tiče umetničkog stvaralaštva?
– Kada je palo Zapadno rimsko carstvo, u Zapadnoj Evropi je počelo ono što se naziva mračni srednji vek. Germanske kraljevine su propale, ostali su samo Franci i merovinška dinastija, i neki ludi Irci koji su dolazili da misionare i šire hrišćanstvo. To je period kad je umetničko stvaralaštvo bilo gotovo utrnulo. Zatim dolazi Karlo Veliki i pravi projekat karolinška renesansa krajem 8. i početkom 9. veka, on je to zvao „renovacio“ – obnova. A najgori periodi za slobodu umetnosti su oni u kojima su dela uništavana, fizički uklanjana kao štetna za čoveka. To su periodi ikonoborstva u Vizantiji, teror Savonarole u Firenci, verskog čistunca, uticaj koji je Žan Kalvin imao na kalvinističko protestantsko krilo. Oni su spaljivali umetnička dela i od tada protestanti i kalvinisti nemaju ništa u svojoj crkvi, samo bele zidove. Hitler je spaljivao knjige, organizovao izložbe izopačene umetnosti. Svi su oni bili čistunci. Mi živimo u vremenu cenzure. Morate da pazite da nekog ne uvredite, u filmovima za Oskara moraju da postoje određene manjine jer film ne može da se takmiči…
Koje je za vas umetničko delo savršeno, pred kojim zanemite?
– Ako ne računam Sopoćane, imao sam samo pet godina kada sam video freske, bilo je to u Londonu. Kada sam imao 13 godina, posetio sam Nacionalnu galeriju. Pao sam u nesvest kad sam video Velaskezovu „Veneru“. Slika koju on nije smeo da donese u Španiju jer je na njoj gola žena, a tamo je bio prilično puritanski duh. S leđa je prikazan akt Venere koja na krevetu posmatra sebe u ogledalu koje drži anđelčić. To je bila prva gola žena koju sam ikada video. Velaskez je uz Leonarda bio jedan od najvećih majstora sfumata, baršunastog načina dočaravanja bilo čega, od somota do kože. U istoj galeriji bila je jedna prazna mračna soba i snop svetla je padao na crtež Da Vinčija „Sveta Ana sa Bogorodicom i malim Hristom“. Takođe, kada sam prvi put ušao u Svetu Sofiju 2001, bila je tada muzej. Bio sam i u Iranu, u Persepolisu, i tamo sam osetio nešto slično. U tom trenutku nije bilo posetilaca, bio sam sam i to je neverovatan doživljaj. I Hilandar, naravno.
Šta je mit, a šta istina o dinastiji Nemanjić?
– Dosta publikacija se pojavilo u poslednje vreme. Treba izaći iz okvira i posmatrati ih s druge strane. Zašto se ne zovu Zavidovići? Nemanjin otac se zvao Zavida. Ili što se ne zovu po njegovom sinu Stefanu Prvovenčanom dinastija Stefanovića? U školskim udžbenicima piše osnivač dinastije. Kako neko može biti osnivač? Ne osniva se dinastija već politička partija. To je naopaki način razmišljanja savremenog čoveka. On je rodonačelnik, ali on to tada nije znao. Treba sagledati na koji način je istaknuta njegova uloga. To jeste jedna vrsta političkog programa, ali ne političkog u današnjem smislu reči. Mi danas i nemamo politiku. Imamo svetski menadžment. Političari gotovo da ne postoje. To je nešto što predstavlja neku vrstu budućnosti čovečanstva. Ljudi žele stabilnost i u političarima, koliko god oni bili prevrtljivi. U doba Nemanjića je bila mnogo viša vrsta politike, skopčana sa nacionalnom svešću. Kod mnogih evropskih naroda ona se budi u doba romantizma u 19. veku, a krajem 20. veka stvaraju se veštačke nacije. Izmišljaju se jezici koji ne postoje. Mit je reč koja je ponekad na lošem glasu. Na primer, kosovski mit, šta je lepše reći nego to, on se tako ugrađuje u arhetip, u neprolazne vrednosti. Istorija nam pokazuje da se Kosovska bitka vodi i dan-danas. Godine 1999. se vodila prava, kao ona iz 1389. Kosovska bitka se nikada neće završiti dokle god ima istorije. Zato što se ona kristalizovala u mit, a on je neuništiv. Nemanjići su mitologizovani. Šta to znači? Prošlost i budućnost utiču na sadašnjost. Savremena kvantna fizika je to dokazala. Vreme je jedna vrsta koncepta. Ono realno ne postoji. I na kvantnom nivou budućnost se ogleda kroz naše namere, kao i kroz prošlost, koja može da se promeni. Mislim na sledeće, Kosovska bitka se desila određenog dana, trajala određeno vreme, učestvovao je tačan broj ljudi, izginuo tačan broj vojnika. Završila se ovako ili onako. Ali bio je samo jedan ishod. To su fakti. Kosovska bitka postoji i deluje u sadašnjosti, kroz verziju koja je za sadašnjost bila najbolja. U tom smislu sve te činjenice neće promeniti situaciju u kojoj se nalazimo. Nemanjići su živi i funkcionišu i danas. Ne samo kao svetitelji na nebu, nego i kao istorijske ličnosti koje su tu. Prošlost je prisutna u sadašnjosti i što pre shvatimo na koji način, bolje ćemo je razumeti jer istorija traje. To je kontinuitet, jer diskontinuitet ne postoji ni u vremenu ni u prostoru. Ako se nešto doživljava kao balast, onda ono to i postaje. Mi smo sačuvali nacionalni identitet zahvaljujući Nemanjićima. Posle njih sto godina nije bilo Srbije na mapi sveta, ni Crkve kao institucije, pa je opet sve opstalo.
Šta Srbiju čini jedinstvenom po pitanju kulturnog nasleđa?
– Mnogo toga. Pitanje identiteta je ključno. Ali pre svega jezik, jer jezik je narod. Ono što se još u srednjem veku znalo. Sveti Sava je u Studenici deset godina pre nego što smo dobili crkvenu nezavisnost dao da se ispišu natpisi na srpskom. Mi to zovemo staroslovenski jer smo pošteni. To je jezik koji je u to vreme sličan i kod Bugara i kod Rusa. To je tada bio savremeni srpski jezik. Mnogi zapadnoevropski narodi nisu mogli da ispovedaju religiju na svom jeziku jer ga nisu imali. A mi smo zahvaljujući Ćirilu i Metodiju to od početka imali. Narodni običaji nas takođe čine jedinstvenim, oni potiču iz veoma daleke prošlosti. Jedna od odlika naše kulture je neviđena tolerancija. Mi smo jedina zemlja u kojoj su katolici i pravoslavci živeli jedni pored drugih bez problema. Iako su 1054. crkve bacile prokletstvo jedna na drugu, za pravoslavne vladare crkve zidaju katolički monasi sa primorja. Kad pogledate narode oko nas, nije im lako da pronađu takve tačke identiteta.
Znate li koliko zapuštenih manastira danas ima na Kosovu?
– Nemam tačne podatke. Mnogi manastiri su na tom prostoru zapusteli još pre 1459, pre pada Smedereva i nestanka srpske države sa mape. Neki su obnavljani u vreme patrijarha Makarija Sokolovića, od Mehmed-paše Sokolovića kreće velika obnova manastira. Do obnove je došlo i posle Prvog svetskog rata, ali nikada nisu obnovljeni svi koji su postojali u srednjem veku. Istorijski gledano, na Kosovu ima sigurno deset puta više zapuštenih manastira u odnosu na obnovljene. Kad bi čarobnim štapićem svi neprijatelji Srba nestali sa Kosova, što oni što su došli s oružjem, što oni što su nam bili neprijatelji a rodili su se tu, mi ne bismo imali dovoljan broj monaha da obnovimo sve te manastire.
(Izvor: Etos)
