Smeteno loptanje Bebe Kovačević i maraton s preponama Nataše Vuletić

Piše: Todor Petrović

Kad hoćeš da učiniš nešto neljudsko i prljavo, ako već moraš i pristaješ, najmanje će biti rđavo, a opet ostaje rđavo, ako to učiniš otvoreno da je svima jasno šta ti je namjera. Tada ćeš i nekako zaslužiti nekakav respekt, reći će oni koje poganiš – makar je otvoren, ima svoj stav kakav god bio.

Ali ako svoje nepočinstvo pokušavaš zabašuriti i opravdati nekakvim imbecilnim razlozima onda je poginula i posljednja mrva ljudskog u tebi, ako je i bilo umajice. To je kao da ‘ono’ upakuješ u celofan i staviš mašnicu. A ono opet ostaje ono i još grđe bazdi.

O čemu sam počeo ovu priču neprijatnog zadaha.

Trebala sinoć u Danilovgradu u Zavičajnom muzeju da se održi promocija jedne knjige.

Sve bilo zakazano, dogovoreno, plaćeno i najavljeno. Plan bio da se Bjelopavlićima predstavi knjiga Milutina Mićovića „Luče u tami Crne Gore“.

I ne bi bio problem ni sadržaj knjige, debele ionako rijetko ko čita – rijetko i cenzori; niti bi bila greda što će je promovisati jedan sveštenik Predrag Šćepanović, i narodni poslanik „prosrpski“ Dragan Bojović, čiji je rođeni brat, po svešteničkom rangu, još značajniji sveštenik – episkop Kirilo; problem je što je i autorov brat sveštenik i to ne bilo koji, nego glavom mitropolit crnogorski Joanikije.
Još veći je problem i golema muka hoće li i kolik jed kod vlasnika DPS – a Đukanovića izazvati situacija da se u opštini u kojoj oni još koju sedmicu drže vlast promoviše išta srpsko i išta što bi i u folkornom smislu moglo imati dodira sa „crkvom Srbije“, kako oni komunistički pizmavo zovu Srpsku pravoslavnu crkvu.

Organizatorima promocije juče je od načelnice Danilovgrada Zorice Bebe Kovačević, preko njene doglavnice i direktorice lokalnog Centra za kulturu Nataše Vuletić, stigao aber da se najavljena promocija ne može održati jer „imaju anonimnu dojavu da će neke grupe doći da naprave nered“.

Kada su ovi rekli da o tome treba da obavijeste policiju, a ne njih i da će oni svakako promovisati knjigu kako je najavljeno uslijedio je, nakon konusltacija na liniji Nataša – Beba novi još tanji i stupidniji razlog za neodržavanje promocije u Zavičajnom muzeju.

Organizatorima je rečeno da je prostor okrečen i da zbog toga ne može biti održana promocija. Nijesu valjda Beba i Nataša zeble da bi neko od prisutnih došao u iskušenje da na praznom i bijelom zidu napiše „Milo lopove“.

Nije eventualni strah imao osnova, ne bi to nikome od prisutnih palo na um, jednostavno to je pristojan i uljudan svijet, koji ne psuje, posebno ne barjači sa opšte poznatim stvarima, kakav bi bio sadržaj tog grafita koji priliči kakvoj pozidi ili potpornom zidu.

Svakako svima je jasno šta je ovdje bilo na sceni. Partija DPS je u rasulu, njen predsjednik i vlasnik Đukanović se ne ponaša razumno i sada je u njenim redovima velika psihoza – šta da se čini da se šefu pokaže da su još na okupu i uz njega i na fonu njegove mantre o neprijateljskoj crkvi i srpstvu. To je prost i nerazuman strah šta će se dopasti gazdi. Šta god da uradiš nijesi načisto jer je on kao ranjeni i bezubi lav koji sve ljuće reži misleći da niko ne zna da je obezubio.

Mogla bi ova priča imati i satirično sportski ugao. Beba je bivša i kažu talentovana rukometašica pa bi se moglo reći da je ovaj put napravila prestup. Ne da je nagazila liniju sedmerca, nego je u spornom prostoru stala i nalazila smiješne razloge da se opravda. A publika puca od smijeha.

A Nataša je opet supruga Milorada Vuletića, bivšeg gradonačelnika Danilovgrada, bivšeg poslanikaDPS – a i bivšeg atletičara. U svemu je bivši. Ova sad Natašina igra ličila bi na nemoguću atletsku disciplinu plulmaraton s preponama.

Bebo ne lopta se tako sa pristojnim ljudima, niti se Nataša tako trči na duže staze.

A za Milorada, podsjećanje ko je zaboravio. To je onaj poslanik što je stalno govorio sa jednom pridignutom obrvom, to su oni ljudi što su svaki tren spremni na jakanje. Ili tako samo hoće da liče.

A naćoški se na jednu stranu i pridigne rame kontra obrvi, kao da će da leleče.

Eto takvi sportaši i prozaični likovi kroje kapu, još koju sedmicu Bjelopavlićima.

A za autora ove i svih knjiga jedno podsjećanje na slične probleme sa sličnim umovima Branka Ćopića.

Napisao Branko kratku „Jeretičku priču“. Dobroćudno se u njoj nasmijao prethodnicima i ideološkim precima Zorice i Milorada, komunističkim aparatčicima iz šesdesetih. Na signal Broza u broznim vremenima, uzelo ga na zub i kuso i repato. Ostao sam i uplašen, samo sa svojim strahovima. Sjedio u Klubu književnika i na njegovo zaprepašćenje za njegov pusti sto dođe Andrić. Branko zbunjen misleći da veliki pisac ne zva u kakvoj je neprilici njegov zemljak ćuti i sluša premišljajući da li da mu kaže da bira bolje društvo.

Kroz opštu priču o životu i pisanju Andrić kao usput samo provuče – „vidiš li ti šta oni rade“, misleći na odnos partije prema njegovom sagovorniku. Nastavi Andrić dalje priču od prije sa još više zatečenim Brankom i na kraju mu pri pozdravu kratko reče „piši Branko romane, debele knjige niko ne čita“. Mislio je genijalni pisac da debele knjige ne čitaju cenzori i ovi što zabranjuju promocije. Oni samo gledaju ko je tu knjigu pohvalio ili ko je nosi pod mišku. Ne kontaju oni knjige, posebno ne one svevremene. Njima je najmilije i najjasnije štivo govor vođe partije.