Magistrina, bedevija lažnog proroka Mila

Piše: Čedomir Antić

Srpska narodna poezija nije, koliko mi je poznato, dala opise životinja ženskog pola koje su se proslavile uz velike junake episkih ratova naše prošlosti. Hvala Bogu, pa se nešto malo konvertita i otpadnika priključilo Đukanovićevoj crnogorskoj naciji. Kažem Đukanovićevoj, pošto istinski tvorac šireg – crnogorskog – naciona, Broz, ipak nije zasnivao nacionalnu i državnu ideologiju na fašizmu i frankovačkim učenjima. Kultura te nacije donela nam je i ženke konja, mada ova o kojoj ću pisati ne pripada mitu, niti je jaše junak, pa makar to bio i Milo Đukanović.

Magistra Nela Savković Vukčević, članica Izvršnog odbora DPS-a i saradnica na privatnom Univerzitetu u Donjoj Gorici (za koji kažu da pripada crnogorskoj braći Dalton), sama po sebi izvesno predstavlja moju najveću degradaciju u očima Mila Đukanovića lično. Milo Đukanović, taj stupor mundi (svetsko čudeso), nastalo iz platonske ljubavi predsednika Papa Doka i don Miguel Anhel Feliks Galjarada, predmet je moje iskrene, britke i brutalne kritike već više od četvrt veka. Koliko je ta kritika bila opravdana svedoči činjenioca da je na moje pozicije, posle mnogo vremena, došla većina građana Crne Gore. Da sam bio u pravu svedoči fakat da su mi 2018., 2019. i 2020. – u vreme ključno za narodni otpor crnogorskoj diktaturi – prostor dali N1 i NiN, mediji koji se oštro protive nacionalnim i državnim interesima srpskog naroda. Konačno, Srbija je posle lutanja i gubitaka pošla za nama, za nekoliko desetina nas koji decenijama javno govorimo istinu, a za srpski narod u Crnoj Gori ne tražimo ništa više nego što već imaju Albanci u Severnoj Makedoniji, a ako ne može tako, onda makar na AP Kosovu (koje je fašista Milo Đukanović među prvima u svetu priznao kao nezavisnu državu). Priznanje mi je, sa zakašnjenjem, dao i Režim Mila Đukanovića. Nama četvorici, jednom akademiku i trojici profesora univerziteta, zabranio je ulazak u Crnu Goru. Ta zabrana je pala nakon što je u Crnu Goru stidljivo i napola stigla sloboda.

Prethodno je Đukanović pujdao na mene svoju služinčad. Jednog visokog službenika carine, zamislite samo, u državi čiji je globalni trejdmark šverc! Taj besposličar je pod mojim imenom nekoliko godina vodio sajt, sa koga me je prilično neuspešno kritikovao i povremeno vređao. Na kraju su odustali. Onda su aktivirali „naučnu“ „kritiku“. Naučnu savest regiona, oličnenu u feminiziranom vršnjaku i intelekutalnom dvojniku magistre Savković Vukčević, po imenu MilOn Šćekić (pošto „Milani“ su Toplica, Obrenović, Kundera… a ne ovaj intelektualni pajac). Master Šćekić, kada ne predaje metodologiju, drevnu Asiriju, privatni život kraljice Jakvinte i male tajne Vaseljenske crnogorsko-dukljanske crkve, radi na doktoratu gde proučava istoriju Albanaca u Crnoj Gori tokom socijalizma (uveren sam da jezik poznaje koliko i kobnu Jakvintu, a još sam sigurniji da se u albanologiju mnogo razumeva i njegova mentorka iz imperijalističkog Beograda). Master Ščekić je analizirao moju knjigu preko antisrpskoh novina u vlasništvu Nadežde Gaće. Dala mu je naslovnu stranu, a mene za reakciju niti komentar nije zvala. Naravno – u vreme vrhunca njene karijere neistomišljenici su završavali u zatvoru, a ne u novinama (osim možda u crnoj hronici ili čitulji). Već mi je sloboda čista ćar kad je u pitanju spomenuta mis trezvenosti i dinosaura iz doba Jure. Master Šćekić, koji piše o svemu pa i onome o čemu nema znanja (recimo ustavnosti Osmanskog carstva tokom 19. veka), pokunjio se i utekao posle mog prvog odgovora. Čitava katedra na kojoj radi nije smela da se sučeli samnom. Tako su učinili da u programu Radio Beograda, u istoj emisiji, nastupi i nesrećni Šerbo Rastoder (nije im bilo dosta što su ga preko suda proglasili plagijatorom), da o njega obrišem cipele. Od kako je Režim Mila Đukanovića izgubio izbore, talentovanog poluvekovnog master Šćekića više uglavnom nema u javnosti. Trebalo je prvo verovatno da promeni donje rublje, a sada se krije i ne bi me začudilo da – u duhu onoga što doživljava kao evropejstvo – promeni pol.

Za razliku od mastere Savković Vukčević, koja deluje junački, istinski slična prorokovoj bedeviji Buraku, master Šćekić je podobniji Latinki Đevojci. Mastera Savković Vukčević, pored toga što ju je Bog podario muževnošću i širokim ramenima, ima klasičnu karijeru režimskih intelektualaca u Đukanovićevoj Crnoj Gori. Dok je master Ščekić zablistao na srpskom Kembridžu u Kosovskoj Mitrovici, ona je uspela da se okiti magistarskom titulom državnog fakuleteta Beogradskog univerziteta. Posle se posvetila medijima i politici. Bila je na pet kurseva u devet zapadnih država. Pošto je po obrazovanju filolog, nadati se je da nije monolingvalna u meri u kojoj je to Đukanović. U Crnoj Gori je bila na čelu jednog pozorišta, a sada predaje na, koliko sam razabrao – pošto crnogorski špreham malo slabije – čak tri predmeta. Ujedno je i funkcionerka DPS-a.

Biće da kriminalno-politička hobtnica DPS-a polako krepava. Tu mi nadu daje isturanje magistre Nele Savković Vukčević, koja koliko god bila muževna ipak nema rang jednog funkionera carine ili master-predavača na Univerzitetu u Nikšiću. Zebem da mi je pala numera, ali se i tešim sećajući se kako je 30. avgusta 2020. Đukanović u prvom talasu straha i agresije, prvo poslao jednu funkcionerku DPS-a pred novinare, da objavi kako su pobedili na izborima. Mag. Savković Vukčević me je opisala kao čoveka mržnje, netalentovanog bivšeg portparola Demokratske stranke, fašističkog salonskog nacionalistu – neprijatelja Crne Gore, koji je bio veseo 30. avgusta 2020. a sada je skrušen u porazu, što piše na proruskim sajtovima i iznosi laži o 50,000 fantomskih birača u Crnoj Gori.

Da pođemo od proverivog. Istina je da u biračkom spisku države, pod vlašću jednog u međunarodnim okvirima značajnog narko barona, ima 54,736 birača više nego što ima punoletnih građana. To je zvaničan, javni podatak. O njemu nisam pročitao u moskovskoj Pravdi, već u beogradskom pro-EU i pro- NATO dnevniku Danas. Većina njih upisana je pred izbore 2020 godine. Dakle, ja sam još zaokružio broj, smanjivši ga. Kad je reč o mojoj netalentovanosti, potpuno sam saglasan. Sve što ona misli o meni kao protparolu DS-a je tačno, a bilo je još i gore. Samo hajde da pogledamo moj medijski kliping iz razdoblja 1998.-1999. , kada sam bio protparol jedne medijski blokirane stranke, a pristup interentu imao svega 1% građana Srbije i, na drugoj strani, njen medijski učinak, ne iz najbolje godine, već iz čitavog magistrinog, evo već u šestu deceniju i poznu jesen zašlog, života. Drugo pitanje je vezano za tržite. Ja sam u Crnoj Gori objavio negde oko 650 autorskih tekstova, koji su svi i na vreme bili plaćeni, Nisu me plaćali ni Srbija (koja je većinu tog vremena kolaborirala sa Đukanovićem), ni neka strana organizacija, srpske nemaju novca – a ja ga ne bih ni primio. Plaćali su me čitaoci. Koliko je tekstova u novinama objavila ova “magi-strina”, medijska poslenica Đukanovićvog režima?

Dakle, svedočimo propadanju režima Mila Đukanovića, do koga je došlo zahvaljujući predanom radu hiljada malih, pravodljubivih ljudi kao što sam ja. Od Crne Gore nikada nisam tražio ništa više nego da poštuje svoj ustav i ne spori i oduzima puna prava srpskom narodu. Za to ću se zalagati dok budem živ. Mogu dukljanski narkosi da me ubiju. Na moje mesto će doći desetoro, a prema crngorskim ustašama posle neće biti milosti. Dok se ne odvaže za ubistvo, a to im ide najbolje, moraće da nastave ovako da se bore. Mada, ako me nije zaustavio onaj gospodin iz carina, teško da će to uspeti neka Končita Vurst sa Filozofskog fakulteta u Nikšiću, a još manje vođina ženskolika Burak-bedevija – medijska ekspertkinja koju je teško i pronaći na inetrenetu.