Poruka DPS jurišnicima: Kad “odbranite” državu od mene i ostalih okupatora, nemojte dolaziti poslije izbora da vam mi pozajmimo 0.50 evra za hleb!

piše: Dražen Živković, urednik portala Borba

Tri decenije traje DPS pohara Crne Gore. Haračlije, “biznismeni”, “investitori” i “majstori” tranzicije, nijesu ostavili ni kamen na kamenu u ovoj državi. Patriotski i državotvorno. Oglođali su i poslednja aluminijumska vrata sa KAP-a, Radoja Dakića, Marka Radovića… Uništili privredu, fabrike zatvorili, ostavili nas bez sadašnjosti i budućnosti. Napravili od lijepe Crne Gore kazamat za uništenu radničku klasu.

I sada, kada su nas doveli do prosjačkog štapa, hoće da nas još jednom prevare. Hoće da čipuju narod, da ga oslikepe kod očiju, ponavljajući onu otrcanu, bestidnu matricu: “Država je ugrožena”! “Moramo da odbranimo tekovine referenduma”!

Iz skupocjenih vila, sa luksuznih jahti, punih novčanika i bankovnih računa, pozivaju sirotinju raju (po tri generacije u jednoj porodici su već ojadili) u još jednu bitku za “državu”. Ne za našu državu, ne za Crnu Goru. Ne za Crnu Goru sirotinje raje. Već za državu tate, sina, sestre i brata. Pozivaju narod koji su uništili, doveli na ivicu bijede, da još jednom odbrane državu, odnosno, da odbrane ono što su oni stekli otimajući od naroda i države.

Već godinama gledam, slušam, čitam i razgovaram sa ljudima koji kukaju na vlast koja im „dere kožu s leđa“. Tri generacije jedne iste familije su uništene. Obespravljene, opljačkane, ponižene…

Prosvjetni radnici, medicinske sestre, ljekari, penzioneri, taksisti, radnice u buticima i prodavnicama… Gledaju decenijama partokratiju. Bahatost članova vladajuće stranke na sve strane. Gledaju tatine i mamine sinove i kćeri koja za par sati troši njihov godišnji budžet. Gledaju glamur i luksuz DPS funkcionera, stanove u inostranstvu, nekretnine u Porto Montenegru…

A izbori su sjutra. I većinu od njih da pitaš danas “Da li ćete izaći na izbore?“ oni odgovaraju veoma kratko, gotovo ponosno: „Ne“, “Ne znam”, “Možda”, “Još nijesam odlučio”…

Pa da… „Ne“ zato što „nemate za koga“, „ne“ zato što su „svi isti“, „ne“ zato što „već tri decenije ista elita vlada ovom zemljom“. „Ne“ zato što nećete da budete „dio ovog nakaznog sistema“, „ne“, zato što „ovo nije država u kojoj može normalno da se živi“, „ne“ zato što je „važno biti nepismen, kupiti diplomu i (u slučaju da si žensko) ugraditi silikone“. „Ne“ zato što „nećete da imate ničiju člansku kartu“, „ne“ zato što…

”Ne”, jer lažete sebe da su svi isti. Tražite alibi za svoju neodlučnost i kukavičluk. Neće da se zamjere magacioneru, šefu u marketu, poštaru, šalterskom radniku… Pristaju lažu , jer ih svi okolo lažu. Laž je na ovim prostorima odavno protjerala istinu u izgnanstvo.

I uvijek gomila izgovora. Gomila razloga. Gomila opravdanja. Defetizam je zamijenio optimizam.

Na prosto pitanje „Zašto nešto sada ne promijenite?“, oni svi u glas odgovaraju sa „Pusti sada promjene? Država je ugrožena”!

Nema veze to što su gladni, što nemaju posla ni budućnosti, što im je svaka nada skoro ugašena, sa kartom u jednom pravcu za odlazak iz ove nedođije, poručuju nam kako nijesu ludi da se sada svrstavaju uz „strane plaćenike, izdajice, rušitelje države”… Kažu da nijesu ludi da sada pričaju o povećanju plata, o novima radnim mjestima, pa da ih proglase za izdajnike u režimskim medijima.

I tako se vrtimo u krug. Preko tri decenije. Iznova neki novi izgovori. Napolju je kiša. Prevruće je. Vjetar je, hladno je. Snijeg pada… Zima je. Ljeto je, bolje je ići na more… Ej brato, država je ugrožena, ponavljaju DPS pjesmicu, kako sad da razmišljam o promjenama. Samo da sad državu odbranimo. I još jednom. I još jednom.

Ne smeta im što su prevareni i opljačkani. Što znanz da država nije ugrožena, nego je ugrožena klika na vlasti. Što će im i unučad vraćari kredit za trećinu auto puta, a unučad onih koje sada brane zajedno sa državim će se baškariti negdje po inostranstvu. Al im smeta što onaj iz opozicije ima bradu, što ona opozicionarka farba kosu u plavo, što onaj opozicioni poslanik ima teget sako… Svakome nađu zamjerku, osim sebi i onima na vlasti.

E, pa dragi moji radnici, medicinski radnici i ostali “radnici”. Dobrovoljno pristajete da budete robovi. Time što nemate ni stava ni dostojanstva.

I za kraj. Samo jedno Vas sve molim. Kad “odbranite” državu od mene, čiji su preci krvlju natopili ovu zemlju da je odbrane od okupatora, nemojte dolaziti naredne četiri godine da vam pozajmim pedeset centi za hleb. Jer, kako ćete objasniti djeci da idete kod okupatora koji je rušio državu da uzmete novac za koru hleba da se prehranite jer su vas oni koje ste “branili” na izborima ostavili gladne!