Porodica
Piše: Čedomir Antić
Na RTS-u je emitovana serija Porodica. U petodelnoj mini-seriji predstavljena su poslednja tri dana slobode Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije. Naravno, reč je o složenoj, u našem narodu kontroverznoj temi, o kojoj je hrabro snimljena serija svega nakon dve decenije. Blizina događaja i žive uspomene čine utiske raznorodnim i reakcije međusobno značajno različitim.
Reakcije su sasvim prirodne. Koliko je trebalo vremena da u SAD snime pošten film o bilo kojoj temi vezanoj za nacionalnu istoriju 20. veka? O Kenediju? Kada su Nemci sami snimali o Drugom svetskom ratu? Hajde da se ne podsmevamo, pa u ovo uvodimo Austrijance. Pa istoriju Republike Austrije posle 1945. jedna njena autorka je naslovila sa Kriva žrtva. O nekim istočnijim državama i kulturama da i ne govorimo. Neko će spomenuti HBO-ovu mini-seriju Sadamova kuća, ali sa dužnim poštovanjem, to je uspešna umetnost u kojoj američka producentska kuća, uz pomoć izraelskih glumaca, predstavlja jednu arapsku državu i njenog predsednika.
Serija Porodica je na svaki način uspešna. Otvorila je niz pitanja. Iako svi znamo tu mučnu priču – prikovala je za ekrane polovinu stanovništva Srbije, a otužno predvidiva prošlost postala je zanimljiva filmska priča.
Teško je predstaviti život Slobodana Miloševića. Svi ljudi su višedimenzionalni i mi tu njihovu osobinu uvek moramo donekle da zanemarimo kada o njima govorimo u skladu sa određenom specifičnom temom. U istoriji je to tako, neko može da bude bezobzirni tiranin koji u jednom času brani nacionani interes, ili još gore: koga napadaju u želji da obesprave njegov narod. Neko može biti surovi diktator a da stoji na braniku demokratskih prava. Konačno, pošto uzurpatori grabe novac u kontekstu moći, neko može oteti narodu milijarde i istovremeno žrtvovati toj strasti sve što ima, pa i ono što mu je najmilije.
Nevolja autora serije i glumaca, sadržana je u činjenici da je Slobodan Milošević bio u pravu tokom ta poslednja tri dana slobodnog života. Oni koji su ga hapsili nisu to činili zbog pravde i domovine, već po nalogu jednog nelegalnog stranog suda. Taj sud neće uspeti da ga osudi, a na kraju će osuditi pojedine Srbe koji su ubijali Hrvate, Bošnjake i Albance i osloboditi sve one koji su bili optuženi da su ubijali Srbe. Takođe, osudiće samo srpske političare i deo hrvatskih vođa iz BiH koji su se usudili da ne ratuju sa Srbima.
Sud će se obrukati pristrasnošću, iskvarenošću i nedoslednošću. Srbija je Miloševića morala da preda pod pritiskom SAD, EU i NATO-a. To nije problem samo po sebi, već je muka u kukavičkom načinu na koji smo to uradili. Umesto da smo poput Tuđmana optužene sa punim počastima i apsolutnom podrškom u pratnji najviših zvaničnika i svim garancijama i privilegijama odveli tamo, dozvolili smo bruku.
Delimično su za to krivi i Milošević i duboka komunistučka država, ali niko nije demokrate terao da od suđenja u zemlji naprave parodiju. Zamislite, Đinđićeva vlada je za istražnog sudiju Miloševićevog slučaja odredila Gorana Čavlinu, koji je samo nekoliko godina ranije vodio suđenje Zoranu Đinđiću. Dakle, bilo je bitno imati mogućnost ucene. Ta prevara i način kasnijeg izručenja trajno su podelili i dugoročno onemogućili demokratsku Srbiju.
Autori serije bili su pošteni, ali potrebu da Miloševića predstave izbalansirano pokušavali su da postignu najavljujući svaku epizodu flešbekom koji pokazuje njegova nedela. Samo, nečasno je kada za rat u Sloveniji ili Hrvatskoj optužujemo samo Miloševića. Posebno kada znamo da su do režimskog preuzimanja generalštaba JNA krajem 1991. na ovu formacuju veći uticaj imali pojedini pripadnici drugih naroda, među kojima i Ante Marković. O bombardovanju Dubrovnika, bez prikazivanja Đukanovića u prvom planu, takođe je besmisleno govoriti. Ako su poslušne haške sudije to činile, umetnici ne bi trebali.
No, posle svega, ispostavilo se da je Milošević kako 1991. i 2001., tako i danas (petnaest godina posle smrti), uspeo da se zakloni iza srpske nacije. Narod je opet većinom uz njega. Dve trećine onih koji su rođeni u vreme njegove smene, gledaju na njega kao na branioca naroda. Razne karikature – Korać, Živković, Šešelj, Čedomir Jovanović – razmilele su se po televizijama kako bi kritikovale seriju,. Mada, Šešelj je zadovoljan, iako bi voleo glumce „patriote“.
Ostaje činjenica da je Milošević izgubio sve pa i svoju porodicu. Uspeo je i da stekne ogromno bogatstvo (procenjuje se da je reč o milijardama), a samo kuću koju je privatizovao za par hiljada maraka zahvalno potomstvo prodalo je Ćazimu Osmaniju za 4,5 milina evra.
Sa druge strane, dvojica hrvatskih predsednika, od kojih jedan aktuelni, su novog Miloševića prepoznali u Miloradu Pupovcu, profesoru koji je rat proveo na hrvatskoj strani fronta i političkog diskursa. Tuđmanoidna Hrvatska izgleda prihvata misao poluludog američkog generala Kastera (koji je kao takav prikazan tek u filmu Mali veliki čovek snimljenom stotinu godina posle njegove pogibije), koja se odnosila na Indijance a u domoljubnoj parafrazi glasi da je „samo mrtav Srbin ujedno i dobar Srbin“.