Pismo

Piše: Čedomir Antić

Ne znam kako da Vam se obratim.

„Profesore,“  – nekako ne ide. Već ste decenijama u penziji, a i pre Vas je za taj poziv vezivao uglavnom eros pripovedanja. Vremenom čak dociranja. Vaša dela i radovi imaće drugačiju, bez sumnje manju, vrednost kada ne bude bilo tog superiornog ali beslovesnog osmeha i električnog pogleda. Sećam se kako ste nekada predstavljali jednu knjigu i zapleli se u Vaše uobičajene stilske figure, hiperbole… A onda Vas je na nezadovoljstvo autora i zemljaka, novinar Vladan Dinić pitao da li znate kako glasi naslov knjige i koja joj je tema. Tako će, bojim se, biti i sa Vašom profrsurom i naučnim delom, onda kada Vas više ne bude.

Zato Vam se i neću obraćati. Neću napisati ni Vaše cenjeno ime. Jer, kada bih to učinio, čitaoci bi odmah znali o kome se radi. Vi za mene, dakle, niste ni ličnost, ni delo, već pojava. Tačnije fenomen.

Godinama već javno nastupate hvaleći i uzdižući Režim Mila Đukanovića. To činite i danas, kada Vam je to bez zazora, ograničenja i u punoj nepristojnosti laži moguće samo u medijima njegovog još uvek postojećeg režima. Znam da ste na pragu desete decenije života i da je od Vas teško očekivati da shvatite ono što niste razumeli pre dvadeset ili sedamdeset godina. Ipak dozvolite da pokušam: RUŽNO JE LAGATI.

Vi govorite o nekakvom „revanšizmu“, „progonu pripadnika demokratskih vlasti“, o etničkom i retrorgardnom, nasuprot evropskom i reformskom. Šta je to reformsko? Da li je to ubijanje političkih protivnika i novinara? Je li reč o ukidanju ćirilice i brisanju srpskih pisaca iz  školskih programa? Da li je sekularna država ona čiji predsednik, Vaš poslodavac na Univerzitetu Donja Gorica, kaže da je cilj njegove države i partije da stvori „crnogorski crkvu“? Da li je demokratija kada osamnaestogodišnju devojku ili šesanestogodišnjeg dečaka pošalju u Spuž samo zato što su Srbi ili nečija deca? Da li je demokratski uključiti državu u NATO protivno volji 80% građana? Da li je u skladu sa međunarodnim pravom priznati Kosovo, protivno odluci Saveta bezbednosti UN?

Vi ste rođeni u jednom srpskom gradu, glavnom gradu buduće nezavisne srpske zemlje. Karijeru ste stvorili u drugom – prestonici Srbije i svih jugoslovenskih država. U zemlji iz koje Vam je otac, Srbi su sistematski progonjeni, ubijani i segregirani. Čine i danas bar pet puta manji udeo javnih službenika nego što ih ima u narodu. Kako ste u matici tih „neevropskih“ i „nedemokratskih“ Srba useli da napravite tako veličanstvenu karijeru? U Srbiji ima oko 800.000 građana koji su rođeni u Crnoj Gori ili su im iz nje došli roditelji. Svega nekoliko procenata njih izjašnjavaju se kao Crnogorci. Mala manjina misli kao Vi i radi na obespravljivanju Srba u Crnoj Gori. Kako to da je na Vašem matičnom fakultetu brata i sestara bilo toliko da su studenti svjevremenom osnovali udruženje (Beogradsko udruženje studenata – BUS), da bi se od vas zaštitili?.

Kada tako zastupate jedan režim lažima, ja bih Vas pitao kako Vas nije sramota što učestvujete u gaženju ljudskih prava, jer crnogorski režim, koliko god bio nedemokratski, ne gazi nacionalna prava ostalih nacija, usled čega srpskom narodu nisu osporena samo nacionalan već i ljudska prava? Ali znam da sramota ne ide uz tu vrstu samoljubivosti.

Da li se makar osećate bedno kada Vaša supruga poredi srpske trobojke u Crnoj Gori (gde su takve zastave bile državna znamenja sve do 2004) sa hrvatskim u Vojvodini (gde Hrvata ima par posto i gde se nalazi Srem u kome su ustaše izvršile genocid nad srpskim narodom)? Ja sam godinama u sporu sa časopisom u kome radi Vaša supruga. Ipak, zvali su me da napišem tekst kada mi je Milo Đukanović zabranio da uđem u zemlju u kojoj je moj narod obespravljen. Čudio sam se tome, a onda sam shvatio da su vlasnici i finansijeri tog lista odlučili da pomognu odlazak sa vlasti Vašeg dobrotovora. Zato su naredili da se uređivačka politika malo promeni. Da li se makar zbog toga, što familijarno radite na principu džuboksa, osećate barem nakratko jadno?

Jedna rođaka Vaše supruge je od lopova iz SPO-a dobila stan u nadgradnji zgrade u centru Beograda, koja pripada našem poznatom advokatu, članu Krunskog saveta. On je u procesu denacionalizacije uspeo da privremeno zabrani uknjižbu ove uzurpirane imovine. Sećate li se kako ste kada prođete pored njega, svojoj četvrt veka mlađoj supruzi, govorili: „Šta hoće ovaj čovek od nje?!“

To ste vi: skakavci i uzurpatori. I uvek vam je prolazilo.

Naš je abonent u Srbiji jedno vreme bio i Savić Marković Štedimlija, crnogorski fašista iz vremena Drugog svetskog rata. Kada je počeo da budalasa sa pozicija ustaštva, jedan njegov profesor napisao je tekst koji je sadržao i rečenicu: „Sram Te bilo zbog hleba koji si kod nas pojeo.“

Sram Vas bilo, zbog sveta.