Eho skupa u Kotoru, gdje je Srbija bila usamljena: Jedan region, jedna vizija i na okupu svi koji otimaju Kosovo i Metohiju, ukidaju Republiku Srpsku, žigošu srpski narod…

Piše: Branko Pavlović

Šta je tu „zajedničko“ za  Srbiju? Države regiona priznale nezavisnost tzv. Kosova i pripremaju se da glasaju za rezoluciju u Generalnoj skupštini UN da je u Srebrenici bio genocid i da taj događaj treba da bude paradigma za genocid u svetu posle Drugog svetskog rata.

Istovremeno ne vide problem sa položajem Srba u regionu, ni tada ni danas. Sve su za sankcije Rusiji i sve su u NATO-u ( osim BiH zbog Srpske i tzv. Kosova zbog Srbije) što je suprotno politici Srbije i stavu 90% Srba u regionu. Ukratko, može nam biti zajedničko samo to da nam od bitnih nacionalnih pitanja ništa nije zajedničko.

Šta je „zajedničko“ Zapadnom Balkanu i EU? Samo beskonačno vreme u kome im mi pristupamo, a oni nas odbijaju, uz to nas žestoko eksploatišući, što se od milja zove modernizacija i saradnja.

A što se tiče „vizije“ to baš liči na „Evroviziju“. Čista perverzija. Uspostavili kontrolu nad našim finansijskim sistemom, trgovini, resursima i obezbedili da se to u našoj javnosti propagira kao vizija razvoja. Vizija se koristi samo u pozitivnom smislu, kao vrednost kojoj treba težiti, kao stanje kome treba težiti, kao nečemu što je korisno i što se na predloženi način može u budućnosti ostvariti. Sve do ovih vremena niko izrabljivanje nije nazivao „vizijom“ (ako izostavimo ono stravično „rad oslobađa“).

Šta je to tačno vizija EU? Pa to očigledno ne postoji. Postoji vizija SAD kako kontrolisati Evropu, pa i EU. To postoji. Ali vizija EU ne postoji. Naša razvojna vizija takođe uopšte ne postoji izvan interesa zapadnog kapitala. Čitaj SAD. Odatle sledi da je „zajedničko“ samo to što ni EU ni Zapadni Balkan ni Srbija nemaju viziju. Vizija je odsustvo vizije, montipajtonovski rečeno.

Zajedničko nam je i to što smo mi privezak EU koji je privezak SAD.

I zajedničko nam je  što u regionu postoji apsolutna većina i u parlamentima i u stručnoj javnosti onih koji hvale taj neokolonijalni sistem kao dobar. To kad Zapad sve kontroliše – to je razvoj.

U skupštini Srbije ekonomski interes SAD (skraćeno izražavanje, misli se na interese finansijskog globalističkog imperijalizma) brani najmanje 220 poslanika. Vladajuća koalicija i SPN za početak. I onda raspravljamo. O zajedništvu i viziji. Takoreći o smislu života.

Da je organizator SAD, onda bi sve imalo nekog smisla. To je stvarno vizija, ali njihova. Zajedničko bi ostalo kao prevara, ali bi makar nešto bilo tačno. Osim u smislu „svi smo tu u Kotoru“, pa je utoliko zajedničko.

Zajedničko po definiciji mora imati neki zajednički imenitelj. Moraju se podastrti neke cifre, neki stavovi, neke vrednosti iz kojih može nastati nešto dobro za Srbiju.

A taj imenitelj glasi: dug je veći od rasta, otimaju Kosovo i Metohiju, ukidaju Republiku Srpsku, ukidaju pravo da govorimo kako mislimo, ukidaju pravo da se može pristojno živeti od svog rada.

Jedino delotvorno zajedništvo može biti samo bunt protiv njihove vizije. U Srbiji za početak da se osvesti u javnosti da američki ambasador ima veću podršku u parlamentu od predsednika Srbije po svim ekonomskim pitanjima. Da bi se stiglo do vizije, treba početi od nepobitnih činjenica. Vizija je borba za slobodu. U prelepom Kotoru te borbe nije bilo. I ne može je ni biti pod pokroviteljstvom EU (SAD). Ali je mora biti u Srbiji, sa ili bez regiona.

 

(rt.rs)