Postoje programi koji mogu da ograniče vrijeme provedeno na internetu i pristup nepoželjnim sadržajima.
„Za zaštitu bezbjednosti svog djeteta roditelj ima neograničenu slobodu da sazna koje najnovije aplikacije može djetetu da postavi. Problem nije da vi imate slobodu da kao roditelj postavite djetetu. Veliki je izbor tih aplikacija. Ovdje je drugi problem – što će dijete da odblokira tu aplikaciju. Ništa nismo uradili ako naše dijete blokira kad je kod kuće, a kad izađe napolje odblokira“, ističe Bojana Stanković iz Fondacije za bezjbednost djece na internetu.
Istorija pretraživanja može mnogo toga da pokaže i treba je redovno pregledati.
„Još bolje je ako mogu da razgovaraju sa djetetom na prijateljski način, da im dijete pokaže istoriju. Istorija na internetu se pamti par nedjelja unazad. Istorija pretraživača, šta dijete gleda i svakodnevno konzumira na interetu, može biti jedan od okidača roditelju da li dijete ima neki problem, da li trpi neki problem, kraći ili duži vremenski period“, kaže Stankovićeva.
Psiholog Jelena Vukićević naglašava da kontrola nije nešto što unaprijed zakažemo, već dijete treba pratiti.
„Vidimo da je na telefonu, vidimo da ima određeni izraz lica, komentarišemo taj izraz lica – čini mi se da te nešto baš zabavilo, baš me zanima šta je to. Vidimo da je dijete izašlo iz sobe nakon što je bilo na računaru ili telefonu, da je možda pokunjeno, tužno, zabrinuto i namršteno – vidim nešto nisi dobre volje, šta se desilo, šta si vidio“, navodi primjere Vukićevićeva.
Ukoliko dijete ne želi da odgovori, stručnjaci savjetuju da ne treba instistirati već pokazati zanimanje za tu temu sledeći put, uz razumijevanje i brigu.
Istraživanja pokazuju da u Srbiji oko 80 odsto djece školskog uzrasta na internetu provodi između šest i osam sati dnevno i po tome je Srbija na prvom mjestu u Evropi. Ni odrasli ne zaostaju u ovoj statistici.
(rts.rs)
