Za suvereniste: Zbog čega je svaki glas dat Socijaldemokratama suštinski bačen u vjetar?

Pošto smo u prethodnih nekoliko tekstova elaborirali sve afere u koje su tokom svog relativno kratkog postojanja bile umešane Socijaldemokrate (SD), pozabavili se aktuelnim lomovima u redovima ove endemski korumpirane stranke, ali i informisali o problemima u njenim odnosima sa Demokratskom partijom socijalista (DPS), čiji je privezak u još uvek aktuelnoj vladajućoj većini, preostaje još da razmotrimo zašto bi iko, ko nije pod pritiskom ili na drugi način zavistan od SD i njihovog rukovodstva, protraćio svoj glas dajući ga ovoj partiji. Razlozi protiv toga su, kao što ćemo videti, brojni.

Najpre, ako davanje glasa SD izjednačimo sa glasanjem za DPS, pošto partija profila SD ne može da egzistira mimo državnih jasala, postavlja se pitanje zašto bi bilo ko glasao za SD umesto DPS, kada je reč o partiji neuporedivo dužeg trajanja, koja je, u poređenju sa strančicom predsednika crnogorske Skupštine Ivana Brajovića, dovela zloupotrebu državnih resursa na daleko viši i sofisticiraniji nivo? Dalje, i jedna i druga partija promovišu ideologiju agresivnog montenegrizma i kidanja svih veza sa istinskom tradicijom Crne Gore, uključujući pokušaje otimanja svetinja i zatiranja Srpske pravoslavne crkve (SPC), samo što je DPS u toj “priči” znatno duže od SD, ali ne i od Socijaldemokratske partije (SDP), iz koje su se 2015. godine otcepile SD, a čiji je bivši lider Ranko Krivokapić pionir neofašističkih tendencija na političkoj sceni Crne Gore.

Zatim, glas za DPS je do sada predstavljao glas za sigurnog pobednika najblaže rečeno neravnopravnih izbora u Crnoj Gori, dok glas za SD nije ništa više od glasa za mogućnost uhlebljenja nekog od Brajovićevih saradnika. Da nastavimo: lider DPS i višedecenijski apsolutni gospodar Crne Gore Milo Đukanović apsolutno nema imperativ ulaska u novu koaliciju sa Brajovićem, što je i potvrdio prepuštajući SD samostalnom nastupu na predstojećim izborima, dok Brajović nema nikakvu alternativu za Đukanovića, što njihov odnos faktički svodi na relaciju gospodara i sluge. I najzad, Đukanović ima mogućnost da se nakon izbora, uprkos ranijim mnogobrojnim nesuglasicama, ponovo opredeli za SDP, i na taj način njihovu jeftinu kleptokratsku kopiju SD definitivno pošalje na margine crnogorske političke scene.

Kako čitaoci ne bi bili u zabludi da ovde savetujemo DPS šta bi trebalo da uradi i sa kojom strankom da formira koaliciju nakon izbora, ukazujemo da je ovaj, kao i prethodni tekstovi, za cilj imao da pokaže gradaciju korupcije u redovima crnogorskog režima, po kom kriterijumu su SD apsolutno bez premca. Zbog toga preostaje da očekujemo da Crna Gora nikada više neće biti prinuđena da pravi razliku između “više” i “manje” korumpiranih partija na vlasti, a građanima Crne Gore da se na predstojećim izborima postaraju da tako i bude.