Stop represiji nad pojedinim neistomišljenicima

Piše: Nikola Vrzić

Verovatno je to bilo samo pitanje trenutka. Pojavio se, naime, i takav apel za zaustavljanje progona neistomišljenika u sklopu koga smo obavešteni da nemamo pravo da mislimo u slučaju da ne mislimo kako treba. To jest, onako kako je dopušteno i u meri koju nam dopuste.

Što će reći da mera slobode naše misli i govora predstavlja i granicu naše slobode. I sasvim je zanimljivo što bi tu granicu da nam odrede, na primer, i jedan bivši generalni sekretar NATO-a i njegov kolega i saradnik, bivši direktor CIA.

Spomenuti apel, elem, pod naslovom „Stop represiji nad neistomišljenicima“, potpisalo je 50 javnih ličnosti; na prvom mestu predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko, pa ostali za njom. Spisak potpisnika se, inače, poprilično, dakle, upadljivo podudara sa onim nacistoidnim Apelom 88 – nacistoidan zato što je 88 neonacistička šifra za hajl Hitler, h je osmo slovo abecede – a i osim toga su taj Apel 88 pisali i potpisali da bi pružili podršku Milu Đukanoviću protiv narodnih litija i Srpske pravoslavne crkve. Što je čitavu tu stvar učinilo ne samo neonacistoidnom nego, u izvesnom smislu, i đavolskom rabotom. Pa su u skladu s tim i prošli; odnosno, nisu prošli.

Ali nisu ni odustali, nisu za to ni plaćeni, nego su nastavili.

Kad smo kod plaćanja, nije zgoreg da podsetimo: Helsinški odbor Sonje Biserko plaćaju američka Nacionalna zadužbina za demokratiju, USAID, Fondacija za otvoreno društvo Džordža Soroša, Evropska unija, Nemačka, američki Stejt department, i tako dalje.

A sve to je vredno spomena već i stoga što „Fajnenšel tajms“ ovog petka javlja da Evropska unija, „u nastojanju da spreči tajne kampanje uticanja na javno mnjenje“ i „strani uticaj“, sprema propise kojima bi nevladine organizacije i ostale lobiste primorala da „otkriju detalje velikih ugovora sa inostranim vladama i državnim entitetima“. Iz nekog razloga nevladine organizacije protive se ovom predlogu da budu transparentne jer, objašnjava „Fajnenšel tajms“, strahuju da će zato biti proglašene za strane agente.

Drugim rečima, šta kriju ako ne moraju da kriju da su strani agenti? I zašto se plaše da budu transparentni u ovom pogledu. Kao što je, recimo, RT transparentan. Vratićemo se, razume se, i ovom detalju. Ali, pre toga, još par reči o njihovom apelu u formi zahteva da ućute svi koji nisu ono što su oni.

Odmah na početku ne ostavlja se mesto sumnji ko je za sve kriv. „Srbija je“, poručuju, „iscrpela sve državne i nacionalne potencijale usmeravajući svoje snage na prekomponovanje Zapadnog Balkana i dominaciju njime. Opredeljujući se za takvu strategiju i politiku pre 35 godina, Srbija je izgubila trku i sa vremenom i sa istorijom, pa tako i mogućnost da racionalno promišlja sopstvene realne interese i da traži rešenja u skladu sa zahtevima vremena. Takvo iracionalno opredeljenje sve više pribegava nasilju i na unutrašnjem i na regionalnom planu.“

U prevodu, ako je prevod potreban, svako regionalno čerupanje Srbije i srpskog naroda je opravdano, a svaki pokušaj Srbije i srpskog naroda da se od toga odbrane je nasilje.

Iracionalno, je l’, dok oni nas čerupaju racionalno. Uostalom, jedan od potpisnika ovog apela sad skoro je apelovao, biće da baš vole to da rade, da „Srbija normalizuje svoje odnose sa Kosovom“, pri čemu je istom prilikom na sajtu Helsinškog odbora primetio da je Srbija, pod opravdanjem „Miloševićevog režima“ – sama kriva za „tragično bombardovanje od strane NATO pakta“ jer je prethodno iskopan „dubok jaz između Srba i Albanaca“. A „neizbežna posledica“ svega toga – kopanja i bombardovanja – „bilo je definitivno odvajanje Kosova od Srbije i proglašenje nezavisnosti koje je dobilo potvrdu i od strane Međunarodnog suda pravde“. Kraj citata koji potvrđuje da ništa nije nasilje ako je protiv Srba i njihovih interesa, i obratno.

Što nas dovodi i do zabavnih, ako je licemerje zabavno, konkretnih primera navedenih u ovom apelu Sonje Biserko i njenih istomišljenika za prekid represije nad pojedinim neistomišljenicima.

U navedenom kontekstu nedopustive represije i nasilja kritikuje se „nečuven pritisak koji nadležno ministarstvo vrši na upravu“ Filozofskog fakulteta u Beogradu, što se po svoj prilici odnosi na Jovu Bakića. Kratko objašnjenje ovog slučaja, prema informaciji koju prenosi „Danas“: Ministarstvo prosvete je od fakulteta tražilo podatke za odgovor na poslaničko pitanje „da li se Odeljenje za sociologiju ogradilo od navodnih izjava profesora Bakića da bi ’voleo da Aleksandra Vučića i preko 2.224.000 građana Republike Srbije koji ga podržavaju juri po ulicama’, i da će ’Aleksandra Vučića i njegove pristalice juriti po ulicama’ i da će ’plivati po Savi i Dunavu’”.

Pitanje postavljeno fakultetu je, dakle, to nasilje koje je nedopustivo. Pa se u ime borbe protiv nasilja kolateralno brane i pozivi na nasilje. Zanimljivo.

Pomenut je i „slučaj Dinka Gruhonjića, novinara i profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji je već dve decenije izložen permanentnom vređanju i pretnjama“.

Pretnje su svakako nedopustive. I svaki pristojan čovek zna koliko su uvrede ružna pojava.

Ali kad Dinko Gruhonjić za Republiku Srpsku kaže da je „monstruozna“, on ne upadne u kategoriju onih koji vređaju, nego uvređenih. Jer to (izgleda) nije uvreda nego, valjda, činjenica!?

Te sa ljubiteljima takvih činjenica autori apela i iskazuju „punu solidarnost“, uz upozorenje da „nije daleko momenat kada će Vučićev i Dodikov režim i njima odane marionetske strukture u regionu“ – „lojalisti (…) odani“ Vučiću „poput tehničkog premijera Crne Gore Dritana Abazovića“ – „uvesti Putinove metode obračuna sa neistomišljenicima“. Naravno da sve ovo ne može da prođe bez Putina, evo ga sad i Dritan Abazović da nastrada zbog njega, nisu mu oprostili Mila Đukanovića.

Ali sve nas ovo – od činjenica do Putina – i dovodi do mnogo ozbiljnijeg pitanja od Mila Đukanovića i Dritana Abazovića, naime, ko utvrđuje šta je činjenica pa zato nije uvreda kad Gruhonjić kaže da je Republika Srpska monstruozna?

Zanimljiva pokazna vežba na ovu temu održana je na portalu Glasa Amerike koji ovih dana donosi tekst pod naslovom „Ne, gospodine Putine, Evropa nije zabranila RT zato što govori istinu“.

Ukratko, Glas Amerike poziva se na sopstveni sajt za utvrđivanje činjenica sugestivnog naziva poligraf, koji, međutim, sam pada na elementarnom testu sopstvene pouzdanosti utoliko što, opisujući svoj posao i kao „dodavanje konteksta“, svoju matičnu kuću, Glas Amerike, opisuje samo kao „multimedijalnog, nepartijskog, međunarodnog emitera“ čije je „sedište u Vašingtonu“. Ali ne dodaju pritom, pa ćemo to mi sad da uradimo, kontekst koji nedostaje: Glas Amerike je deo američke Agencije za globalne medije, organa Vlade SAD koji nadgleda sve ne-vojno američko izveštavanje u inostranstvu. Agenciju finansira Kongres SAD.

U istom tekstu o Putinu, RT-u i činjenicama Glas Amerike poziva se i na njuzgard, „veb-sajt baziran u SAD koji traga za dezinformacijama“. Ali se ne spominje, evo još malo veoma rečitoga izostavljenog konteksta i preko potrebne transparentnosti, ko sve sedi u Savetodavnom odboru ovih utvrđivača činjenica i samozvanih gospodara, ili uzurpatora, istine.

General Majkl Hejden, na primer, bivši direktor CIA i NSA. Anders Fog Rasmusen, bivši generalni sekretar NATO-a. Don Ber, direktor komunikacija Bele kuće za vreme Bila Klintona. Tom Ridž, sekretar za unutrašnju bezbednost SAD, a među svima njima, oprobanim u bezbednosno-obaveštajnim poslovima kakvi ponajmanje veze imaju sa istinom, i suosnivač Vikipedije Džimi Vels.

Ovakvo je društvo zaduženo da nam saopšti šta je istina, a šta ne. Istina je šta oni kažu, oni imaju monopol na to, a pisci i potpisnici raznih apela na srpskom jeziku o represiji nad neistomišljenicima samo su lokalni izvođači njihovih radova koji zagovaraju njihovu istinu i mišljenje. I utoliko gore po njihove neistomišljenike, a to su svi oni koji se ne suprotstavljaju, kako stoji u onom apelu, „pogubnoj kleronacionalističkoj i etnošovinističkoj ideologiji“ da ipak nisu Srbi krivi za svako zlo koje ih je snašlo, uključujući i ona koja tek treba da ih snađu.

Pa je upravo zato sve ovo čak i značajnije od pitanja istine i neistine. Naime, ako su gospodari istine kao što očigledno žele da budu, ako oni mogu da odrede šta je istina a šta ne, onda misle da mogu, da im se može – sve. Pa i linč neistomišljenika po ulicama, Savi i Dunavu, ukidanje monstruozne tvorevine kakva je Republika Srpska, odsecanje Kosova i Metohije jer i na to imaju pravo zato što su Srbi krivi i kad se pobune što ih likvidiraju…

Razume se, naše je da im dokažemo suprotno.

Napomena: Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove redakcije.