Piše: Mišo Vujović
„Za uz grižu savjesti“ Damjana Abramovića nije samo roman o jednoj porodici. To je knjiga o vremenu u kojem je strah bio državna institucija, a sumnja način vladanja.
Ovo nije tek priča o ocu i sinu, niti samo svedočanstvo o političkom progonu Branka Abramovića. To je anatomija mehanizma koji je decenijama oblikovao ljude, razarao porodice i trovao poverenje među prijateljima. U svetu koji autor opisuje nije bilo dovoljno biti nevin. Trebalo je biti i politički bezopasan. A ni to često nije bilo dovoljno.
Najveća snaga ovog romana nije u opisu represije, već u prikazu njene svakodnevice. Strah nije dolazio samo sa vrha vlasti. Ulazio je u kuće, sedeo za porodičnim stolom, slušao razgovore u kafanama, koračao ulicom i uvlačio se u prijateljstva. U takvom sistemu čovek je prestajao da se plaši samo policije. Počinjao je da se plaši komšije, kolege, kuma, pa na kraju i sopstvenih reči.
Posebnu težinu nose likovi Miška i Mida. Oni nisu predstavljeni kao izuzeci, već kao delovi dobro podmazanog mehanizma. NJihov zadatak nije da otkriju istinu, već da je proizvedu. Oni privode prijatelje i saradnike Branka Abramovića, ispituju ih, tuku, prete, ucenjuju, nagovaraju i traže da ga optuže pred sudom . Ako dokaza nema, treba ih stvoriti. Ako svedoka nema, treba ih naći. U takvom poretku istraga prestaje da bude put do istine i postaje sredstvo za njeno uništavanje.
Najopasnije oružje takvih sistema nikada nisu bili zatvori. To je bio strah. Jer zatvor može primiti stotine ljudi, ali strah zarobi čitavo društvo. Kada ljudi počnu sami da cenzurišu svoje misli, vlast više ne mora da troši snagu na represiju. Podanici sami postaju čuvari sopstvenih kaveza.
Zato je „Za uz grižu savjesti“ mnogo više od porodične hronike. To je roman o vremenu u kojem su doušnici postali profesija, sumnja politički kapital, a savest najskuplja ljudska osobina. On pokazuje kako svaki autoritarni poredak najpre razori poverenje, jer društvo u kome niko nikome ne veruje više ne može da se brani.
Abramovićevo delo nije optužnica protiv jednog vremena, već opomena svakom vremenu. Tehnologije nadzora danas su savršenije, ali je princip ostao isti: vlast koja svoju stabilnost gradi na strahu, doušnicima i fabrikovanju neprijatelja pre ili kasnije počinje da uništava sopstveno društvo.
Zato ova knjiga ne pripada samo istoriji. Ona pripada sadašnjosti. Jer svaka generacija mora ponovo da odgovori na isto pitanje: šta ostaje od slobodnog čoveka kada strah postane sistem, a savest jedini preostali oblik otpora?
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
