Kada govorim o svojoj bolesti, ne govorim kao čovjek koji je odustajao, već kao neko ko je sve vrijeme pokušavao da živi što normalnije. Iz Zrenjanina sam, suprug sam i otac blizanaca, vojni penzioner, sportista i međunarodni kinološki sudija.
Za prve probleme sa bubrezima saznao sam još 2003. godine tokom pregleda na VMA. Nakon dodatnih analiza i biopsije, ljekari su mi rekli da bolujem od hroničnog glomerulonefritisa i da će jednog dana moji bubrezi prestati da rade.
Bio sam potpuno zbunjen. Čujete da imate bolest koja ne može da se izliječi i da vas jednog dana čekaju dijalize. Ne znate šta vas čeka…
Nekoliko godina kasnije morao sam da napustim vojnu službu i odem u invalidsku penziju. Ipak, umjesto da se povučem, odlučio sam da se borim na svoj način.
Počeo sam više da učim o bolesti, da slušam savjete ljekara, promijenio sam ishranu i navike, ali nisam dozvolio da me bolest definiše. Nastavio sam da treniram, takmičim se i putujem. Godinama sam osvajao medalje i obarao rekorde u pauerliftingu, a paralelno sa tim radio sam ono što volim – sudio sam na kinološkim manifestacijama širom svijeta, od Havaja do Australije.
Živio sam kao da sam zdrav. Nisam htio da sjedim i čekam da mi bude gore. I uspijevao sam tako više od dvije decenije.
Tako je bilo do marta 2024. godine, kada sam završio u bolnici u Zrenjaninu sa izuzetno lošim rezultatima. Ljekari su bili iznenađeni da sam uopšte mogao da stojim na nogama, pogotovo kada su čuli da sam samo deset dana ranije bio na takmičenju i postavio novi rekord.
Tada su počele hemodijalize – tri puta sedmično po četiri sata.
Nije lako kada shvatite da vam aparat održava život. Ali nisam želio da živim kao bolestan čovjek.
I tokom dijaliza ostao sam aktivan. Pazio sam na svaki gram hrane i svaki gutljaj vode, trenirao sam koliko sam mogao, radio sam kao trener i putovao na kraće relacije kada bih uspio da uklopim termine dijalize. Najveću podršku imao sam u porodici.
Supruga i sinovi su sve prolazili zajedno sa mnom. Bez njih bi sve bilo mnogo teže.
Na VMA mi je rečeno da sam dobar kandidat za transplantaciju bubrega. Pošto nisam imao živog donora u porodici, čekao sam kadaveričnu transplantaciju. Na listu čekanja stavljen sam 18. juna 2025. godine.
Prvi poziv stigao je vrlo brzo, ali transplantacija tada nije mogla da bude urađena zbog mog trenutnog zdravstvenog stanja. Ipak, nisam bio razočaran. Samo sam pomislio – biće kada treba.
Drugi poziv stigao je 27. jula, u večernjim satima.
Već narednog jutra, 28. jula prošle godine, bio sam u operacionoj sali Kliničkog centra Srbije. Transplantacija je uspješno urađena.
Danas redovno odlazim na kontrole i osjećam se dobro. Zahvalan sam ljekarima i medicinskom osoblju koje je bilo uz mene tokom svih godina liječenja, ali najviše nepoznatoj porodici koja je u najtežem trenutku donijela odluku da donira organe svog bližnjeg. Neko koga nikada nisam upoznao omogućio mi je da nastavim da živim. Da budem sa svojom porodicom, da planiram, putujem, treniram…
Zato danas želim da moja priča dopre do drugih ljudi. Želim da moje iskustvo pokaže da transplantacija nije samo medicinski zahvat, već prilika da neko nastavi život.
Dok čekate transplantaciju, ne čekate samo organ. Čekate još jedan rođendan sa porodicom, još jedno putovanje, još jedan običan dan. A neko može da vam omogući upravo to…
