(VII DIO) Isječci iz Bijele Knjige o referendumu 2006: Kupovina ličnih karata, izborne mahinacije bivšeg režima ne bi li „izboksovali“ nezavisnu Crnu Goru!

Istoričar Jovan Markuš na svom Fejsbuk profilu objavio je seriju objava a koje se tiču referenduma 2006. godine, a koje će Borba prenositi u narednim danima.

U jednoj od objava govorio je i o kupovini ličnih karata tokom tog procesa.

„Pored kupovanja ljudi putem “opraštanja“ računa za struju da bi glasali za razbijanje zajedničke države, najrasprostranjenija pojava je bila kupovina ličnih karata. Jedan video snimak koji je u narodu ostao pod nazivom “Prelomi u mozak“ vidjela je čitava javnost. U kući Mašana Buškovića u Zeti došli su 5. marta 2006. godine aktivisti DPS-a Ranko Vučinić i Ivan Ivanović a sa njima i Vasilije Mijović koji je razgovor snimao skrivenom kamerom. Vučinić i Ivanović su tada Mašanu ponudili da mu DPS plati tj. “oprosti“ račun za struju (kao da se radi o njihovoj Elektroprivredi!), u iznosu od 1580 evra – ako glasa za razbijanje zajedničke države. Ovaj časni čovjek nije htio prodati dušu za razliku od mnogih o kojima bi Elektroprivreda mogla napraviti podebeli zbornik: imena, kafana, trgovinskih radnji i firmi. Za razliku od računa za struju o kupovini ličnih karata mnogo se pričalo ali šira javnost nije imala prilike da vidi dokumenta sa priznanjima učesnika o kupovini. Lične karte nisu prodavali samo oni koji bi glasali protiv razbijanja zajedničke države već i oni koji su bili za to. Od prvih su kupovane da ne mogu izaći na referendum a od drugih da ih vlast nagradi jer su bili “mamac“ za prve. Ovi drugi su izašli na referendum jer im je policija vratila lične karte ili im izdala nove. U ovo se nije teško uvjeriti kada se uporede zaplijenjene lične karte i biračke knjige sa ličnim potpisima izašlih na referendum“, naveo je Markuš.

Najkarakterističniji primjer kupovine ličnih karata predstavlja Podgorica za koju ima i najviše dokumenata.

„U naselju Konik kod aktiviste DPS-a Kilibarde D. Stojana pronađeno je 10 ličnih karata koje su pripadale građanima Konika. Policija je privela Kilibardu, obavila razgovor i pustila kući. Nije poznato po kojoj cijeni je Kilibarda kupio lične karte kao ni Bulatović M. Mladen koji je priznao policiji da je od više lica kuopvao lične karte. Na Draču vlasnik frizerskog salona “Mađo“ izvjesni Ćetković Mladen, po priznanju Pejović M. Bojana, postao je nakupac ličnih karata koje je kupovao po 50 evra, a potom ih preprodavao izvjesnom Emilu Ljumiću. Pomenuti Ljumić je kupovao lične karte po različitim cijenama. Od Aladina Alkovića je kupio ličnu kartu za 70 evra a od Adama Ljumća za 120 evra. Nakupac ličnih karata Emil Ljumić na kraju je uz ove prodao i svoju ličnu kartu za 120 evra, po sopstvenom iskazu, izvjesnom Saši Šundiću. Na Zlatici je Radoslav R. Đurović, iz Rijeke Piperske, kupovao lične karte “u prvoj ruci“ od 100-150 evra. Sabirno mjesto za kupoprodaju ličnih karata se nalazilo kod hotela “Crna Gora“, navodi Markuš u objavi.

Samo ovih nekoliko primjera, dodaje, pokazuju da je Podgorica bila pokrivena mrežom kupaca ličnih karata koji su imali svoje sabirne centre.

„Ni Nikšić nije zaostajao u kupovini ličnih karata. Metodi kupovine su bili različiti. Izvjesni Gojko Ž. Drekalović je uzimao lične karte od Saše Radovića, Zvezdana Radovića, Ivone Radović, Rada Bulajića i Ivana Pekovića uz obećanje da će iz banke u Nikšiću dobiti kredite u visini od 500-1000 evra. Na drugoj strani buldožerista iz građevinskog preduzeća “Crna Gora“ pokušao je da postane nakupac ličnih karata. Izvjesni Sava Zečević ponudio je bezuspješno Vladimiru Vučiću 130 evra da ne izađe na glasanje, znajući da je Vučić protiv razbijanja zajedničke države. U kupovinu ličnih karata su bila uključena i maloljetna lica. Na primjer Zoran S. Tufegdžić je od Mirajne Ćorović uzeo ličnu kartu, uz obećanu nadokandu od 50 evra, i istu posredtvom Save Tijanića predao Milošu Todoroviću“, naveo je on.

Iz Ulcinja, dodaju, je Republičkoj referendumskoj komisiji stigla prijava da Jako Pepđonović, vlasnik “Građa komerc“ preko radnika Tihomira Rakočevića otkupljuje lične karte od siromašnih građana.

„Navodi se da pored otkupa ličnih karata Pepđonović finansira troškove dolaska građana Ulcinja iz inostranstva koji treba da glasaju za razbijanje zajedničke države a sve iz tog razloga jer je protiv njega podnijeta krivična prijava za utaju poreza od 300.000 evra. Na drugom kraju Crne Gore u Pljevljima Radenko Jakovljević je pokušao da otkupljuje lične karte po cijeni od 120 evra. U Kolašinu izvjesni Slavko Novaković je na prevaru uzimao lične karte uz obećanje starijoj ženi Milici Rakočević da će joj “završiti za penziju“ a od Kose Matiojašević je uzeo ličnu kartu i dao joj 50 evra. Drago Drljević i Milena Rakočević su zajedno otkupljivali lične karte nudeći za njih 100 evra. Prema izjavi Milke Tošković poslije njenog odbijanja da im proda ličnu kartu ostala je bez lične karte. Za krađu lične karte ona je optužila brataničnu Rakočević Milenu koja je sa Drljevićem nudila otkup. Nije teško zaključiti da je cijela Crna Gora bila pokrivena mrežom za otkup ličnih karata. Slična mreža je postojala u Beogradu koja je od studenata i privremeno zaposlenih u Srbiji koji su mogli da glasaju na referendumu kupovala lične karte. Iako kupovina i prodaja ličnih karata predstavlja krivično djelo, nije poznato da je neko zbog toga odgovarao. Ako je na samo jednom od biračkih mjesta u Podgorici zaplijenjeno više stotina ličnih karata to ukazuje da je otkupljeno više ličnih karata nego što je broj glasova sa kojim su separatisti “pobijedili“ na referendumu (2,5 % ili 2096). Iako su nesporni dokazi dostavljeni predstavicima EU oni su ostali gluvi i nijemi na projektovanu referendumsku krađu“, naveo je Markuš dijeleći fotografiju.