Bravo nam ga, ni za šta

„Bravo, Crna Goro“, poručio je ambasador Evropske unije u Podgorici Johan Satler, uz jasnu poruku da Evropska unija vidi Crna Gora kao sljedeću članicu.

I zaista, na prvi pogled, razlog za zadovoljstvo postoji. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, ostaje pitanje koje taj optimizam dovodi u ozbiljnu sumnju: bravo — ali za šta?

Jer, realnost je neumoljiva. Crna Gora i dalje nema nijednu pravosnažnu presudu za visoku korupciju i organizovani kriminal. Institucije koje bi trebalo da budu stub pravne države i dalje ne daju rezultate koji bi opravdali evropske standarde. Reforma pravosuđa ostaje nedovršena, a borba protiv kriminala selektivna.

Uprkos tome, pohvale stižu — i to bez zadrške.

Još problematičnije, dio vlasti žuri da ih prisvoji. Među njima i Vasilije Čarapić, koji evropski zamah pokušava predstaviti kao rezultat sopstvene politike i djelovanja. Kao da je čitav proces evropskih integracija počeo juče — i to baš sa njihovim dolaskom na vlast.

Takav narativ ne izdržava ni najosnovniju provjeru činjenica.

Evropski put Crne Gore traje decenijama i rezultat je složenog kontinuiteta, a ne kratkoročnih političkih mandata. Pokušaj da se taj proces privatizuje i pretvori u partijski trofej djeluje kao loše prikriven pokušaj političkog samopromovisanja.

Ali odgovornost ne leži samo na domaćim akterima.

Utisak je da i iz Brisela dolazi određena doza političkog pragmatizma — ili preciznije, spremnosti da se progleda kroz prste. U želji da politika proširenja dobije novi zamah, Evropska unija kao da je spremna da zanemari činjenicu da ključni rezultati izostaju.

Tako dolazimo do apsurdne situacije: država bez konkretnih rezultata dobija pohvale, a vlast bez konkretnih reformi preuzima zasluge.

Najbliža analogija je ona iz školskih dana — učenici koji, zahvaljujući uticajnim roditeljima, dolaze do odličnih ocjena bez stvarnog znanja. Na papiru sve izgleda besprekorno, ali suština nedostaje.

Građani Crne Gore, međutim, dobro vide razliku. Evropsku uniju ne žele kao poklon, već kao potvrdu da država funkcioniše kako treba — da zakon važi za sve i da kriminal ima ime i prezime, ali i sudski epilog.

Do tada, svaka pohvala ostaje nedorečena.

Svakako, ako se stvari pogledaju bez diplomatskog uljepšavanja, realnost u Crnpj Gori izgleda daleko manje impresivno nego što to zvuči u briselskim hodnicima.

Zato „Bravo, Crna Goro“ u ovom trenutku više zvuči kao fraza nego kao priznanje. Kao politički signal, a ne odraz stvarnog stanja.

I upravo zato — bravo nam ga, ni za šta.