Ministar kulture Srbije Nikola Selaković oglasio se nakon suđenja u Specijalnom sudu, poručivši da je postupak koji se vodi protiv njega politički motivisan i usmjeren na promjenu vlasti kroz stvaranje negativne percepcije u javnosti.
„Ovaj krivični postupak u svojoj suštini jeste politički motivisan i ne zasniva se ni na kakvom zakonu i od samog početka ilustruje pristrasnost Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK)“, kazao je Selaković.
On tvrdi da je u postupku prisutna koordinacija između tužilaštva i određenih medija i političkih struktura.
„Na djelu je ogoljena saradnja Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) sa pažljivo odabranim medijskim kućama“, naveo je Selaković, dodajući da su prije podizanja optužnog predloga protiv njega „u opozicionim medijima objavljena 1.583 negativna teksta“, dok je TOK „odabranim pripadnicima“ parlamentarne i vanparlamentarne opozicije „dostavljao podatke iz istrage“.
Govoreći o toku postupka, Selaković je iznio i optužbe na račun pojedinih učesnika.
„Tužilački saradnik Rade Bajić, koji je saslušavao saradnike u tom postupku, govorio je na protestima i učestvovao na demonstracijama“, rekao je on.
Kako tvrdi, postupak je pokrenut na osnovu anonimne prijave.
„TOK je postupak pokrenuo na osnovu anonimne prijave koja je stigla mejlom“, kazao je Selaković, navodeći da iza nje stoje Dubravka Đukanović i njena zamjenica Estela Radonjić Živković.
Dio svoje odbrane posvetio je i kritikama na račun Dubravke Đukanović.
„Ona zajedno sa suprugom i svojom ćerkom predstavlja organizovanu kriminalnu grupu“, tvrdi Selaković, dodajući da je ona „ključni svjedok na osnovu kojeg je zasnovan sramni optužni predlog“.
On je naveo i detalje koji se, kako tvrdi, odnose na sporne aktivnosti tokom postupka.
„Dana 25. marta prošle godine od 14:30 do 15:50 sati u mom kabinetu bio je lično tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić, dok je u isto vrijeme u drugom krilu zgrade policija vršila pretres“, rekao je Selaković.
Selaković tvrdi i da posjeduje komunikaciju koja ukazuje na uticaj u bezbjednosnim strukturama.
„Imam u telefonu prepisku sa Nenadićem koja se tiče trenutnog postupka i iz koje sam implicitno shvatio da jedan dio policijskog vrha radi po nalogu Nenadića, zato što tužilac posjeduje materijal i građu protiv njih lično“, naveo je on.
Istakao je i da očekuje pravičan sudski epilog.
„Sud je posljednja brana zakonitosti i ustavnosti, ali šteta koja je pričinjena meni i mojim kolegama ne može biti otklonjena ni eventualnom oslobađajućom presudom“, kazao je Selaković.
On je naglasio i značaj samog procesa.
„Ovo suđenje ući će u anale jer se prvi put sudi ministru koji je na funkciji. A ja nemam problem sa tim“, poručio je Selaković.
Dodao je i da zna ko stoji iza prijave.
„Prijavu može da potpiše i Sveti Petar, ali ja znam ko ju je pisao“, rekao je on.
Podsjetimo, Selaković je 4. decembra prošle godine saslušan u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal (JTOK), nakon čega je ponovio svoje tvrdnje.
„U ovom slučaju riječ je o politički isfabrikovanim pričama u dijelu državnog sistema, u JTOK-u“, izjavio je tada Selaković.
Njegov advokat Vladimir Đukanović zatražio je obustavu postupka, navodeći da je u međuvremenu donijet novi zakon u Skupštini, kojim je odluka iz 2005. godine o proglašenju zgrade Generalštaba za kulturno dobro proglašena ništavom.
Selaković jasno ukazuje na pokušaje rušenja države iznutra . Kada institucije postanu meta , neko mora to da kaže naglas .
Prvi put u istoriji imamo da je se politika uvukla u svaki segment života, u svaku ustanovu.
Svaki optuženi danas kaže da je proces politički – to nije dokaz, nego standardna odbrana.
Ako je sve politički motivisano, gde su konkretni dokazi za te tvrdnje?
Prebacivanje krivice na „medije i opoziciju“ deluje kao izbegavanje suštine optužbi.
Umesto objašnjenja spornih odluka, fokus se prebacuje na teorije zavere.
Tvrdnja o „diskreditaciji države“ zvuči kao pokušaj poistovećivanja lične odgovornosti sa državom.
Funkcija ne bi smela da bude štit od krivične odgovornosti.
Ako nema krivice, to treba dokazati činjenicama, ne političkom retorikom.
Napadi na svedoke deluju kao strategija diskreditacije, a ne odbrane.
Ozbiljan pravni proces se ne obara pričom o medijskoj kampanji.
Tvrdnja da se vlast ruši preko sudstva je teška optužba bez jasnih dokaza.
U svakoj pravnoj državi ministri mogu biti predmet istrage – to nije presedan.
Ovakav narativ može potkopati poverenje u pravosuđe bez osnova.
Ako su institucije „protiv njega“, zašto se proces vodi javno i uz sudski nadzor?
Isticanje broja negativnih tekstova ne govori ništa o istinitosti optužbi.
Deluje kao pokušaj da se pažnja skrene sa konkretnih radnji na politički kontekst.
Optuživanje tužilaštva za pristrasnost bez dokaza je ozbiljna stvar.
Ovakva odbrana više liči na politički govor nego na pravni argument.
Građane zanima šta se desilo, a ne ko je kome politički protivnik.
Ako postoji nevinost, ona treba da se pokaže kroz dokaze, ne kroz narativ.
Stavljanje cele priče u politički okvir može biti način da se relativizuju optužbe.