Novo brojanje u reprezentaciji Srbije počinje od utakmice sa prvakom Evrope
Kada je u martu 2021. Dragan Stojković debitovao na klupi reprezentacije Srbije, bio je to početak reseta jedne nokautirane ekipe, koja je prije toga na penale izgubila kartu za Evropsko prvenstvo. Šok-efekat je upalio, u tim kvalifikacijama Orlovi su odletjeli do Dohe, a onda iz katarske pustinje krenuli u poniranje koje se završilo udarcem u dno, koji je odjeknuo onog momenta kada je Rey Manaj u Leskovcu pogodio mrežu Đorđe Petrović.
Pet godina kasnije, ponovo mart i novi reset. Novi selektor, nova ideja, nova nada. Veljko Paunović će iz svog drugog doma, iz Španije, večeras na Keramici u Viljarealu (21.00) da povede Srbiju u neke nove izazove. Neće se Paunoviću pisati da je debitovao protiv prvaka Evrope, jer je već vodio Srbiju u dva finalna meča kvalifikacija za Mundijal, protiv Engleska (0:2) i Letonija (2:1), u iznuđenoj situaciji, gdje je poput pravog vojnika, ne razmišljajući o tome da može neslavno da „pogine“ na travi Vemblija, probao da spasi što se spasiti može.
Hrabrosti nikada nije falilo novom selektoru Srbije. Ne kao hrabrost, nego prije bismo rekli kao ludost zvučala je njegova priča kada je preuzeo orliće i pričao im o napadu na svjetsku titulu. Njegovim djelom ti orlići su postali sada već antologijski zlatni orlići. Mnogi su i danas tu.
Isto tako je bilo mnogo onih koji su sa podsmijehom komentarisali Paunovićevu priču sa konferencije, kada je govorio o nekom budućem plasmanu u finale velikog takmičenja. Sada, kada Orlovi još stoje u tom fudbalskom blatu, u koje su pali u leskovačkoj večeri, pričati o uzletu do nebeskih visina zaista zvuči kao totalna utopija. Kao ludost. I hrabrost. Baš hrabrost.
Pa i to što je Paunović prihvatio da se 27. marta igra protiv Španija na njenom terenu. Protiv prvaka Evrope, jednog od najvećih favorita za svjetsku titulu. I to je hrabrost. Jer, mnogo je onih koji su se uhvatili za glavu ili komentarisali da Orlove čeka debakl. Da će pući kao keramika na Keramici.
Ali, Paunović nikada nije bio čovjek koji se, što bi rekao Duško Vujošević, obazire na realnost. Dok teren stadiona u Viljarealu drugi vide kao minsko polje za Orlove, za njega je to samo jedna usputna stanica, pa neka bude i bolna, do krajnjeg odredišta – Evropskog prvenstva. I do nekog rezultata vrijednog pažnje tamo. Da Srbija ne bude puki učesnik. Parola da je važno učestvovati odavno je prestala da važi.
Otjerati strah i vratiti vjeru u svoje snage, to je prvi Paunovićev cilj koji je otkrio španskim novinarima uoči utakmice. A kako drugačije izbiti strah nego suočiti se sa najjačim.
„Prvo što sam zatekao bio je potpuni zastoj u svim aspektima poslije rezultata, sa mnogo straha od neuspjeha i toga da više ne budu ono što jesu. Prvo što sam uradio bilo je da otključam tu situaciju i radim na samopouzdanju igrača, pokazujući im da imaju sposobnost da prevaziđu to stanje. To je i dalje proces. Razlika u odnosu na moju prvu posjetu je izvanredna“, istakao je selektor Orlova.
Ili što bi rekao Živojin Mišić:
„Ko ne zna za strah, taj ide naprijed.“
Zato večeras u Viljarealu dovoljno je, za početak, da Srbija bude makar malo bolja nego što je bila u prethodne dvije godine. Da to bude kamen temeljac na novom početku, koliko god ne podnosili taj izraz, prečesto upotrebljavan u srpskom sportu, koji je postao simbol neuspjeha.
(Mozzart Sport)
