Tafil Musović je tokom gotovo pet decenija stvaralaštva izgradio prepoznatljiv autorski stav u kojem je očita sublimacija estetike likovnog stvaralaštva sa istaknutim etičkim načelima u misiji svedoka koji ne ćuti. Ovo svedočenje angažovanog intelektualca iskazano je u subverzivnim formama umetničkog dijaloga sceničnog narativa, srčanog rukopisa, oporog kolorita; fragmentaranim kadrovima potencirane su velike teme o istinama i lažima na planetarnoj dijaboličnoj pozornici našeg korporativnog vremena.
Novi Musovićevi slikarski radovi produbljuju dijalog o večnim temama identiteta i egzistencije, kao i njihovim narušenim principima. „Dospeli smo u vreme ogoljenog nasilja, kad se civilizacija nalazi u sopstvenom sunovratu”, prva je rečenica u predgovoru Snežane Ranković. Da, svedoci smo vremena prividnog mira i permanentnih ratih žarišta i pretnji na različitim tačkama meridijana, pa i u našoj domovini.
Pre 17 godina osvrt na dve beogradske izložbe Tafila Musovića počela sam rečenicama: „Bez obzira na vratolomnu brzinu koja gura novi milenijum i relativizuje sisteme vrednosti minulog veka, ne zastareva pitanje: kako slediti krivulju na čijim izohipsama beležimo pozitivan smisao sopstvenog postojanja? Umetnici su najosetljiviji na ova pitanja.” Navodim ih jer nisu izgubile aktuelnost. Naprotiv.
U kapitalu Musovićevog intelektualnog fundusa glas savesti čitljiv je u recepciji arhetipsko-intuitivno-kontemplativnog toka. Reč je o ugroženoj kulturi u čijoj elaboraciji sintagma egzodus, kao marker vremena, sublimira biblijske razmere straha, represije, subverzije. Ovaj slikarski tok kondenzovan je u jak vizuelni znak stanja i pojava, a fluidni metaforični refleksi često su u sadejstvu sa tekstualnim zapisom. Sam naslov izložbe u slobodnom prevodu „Engleska je surova”, iz pesme Lintona Kvesija Džonsona i stiha „Sve dok si stranac, ti si tu da radiš, a ne da pripadaš” (deo izložbenog koncepta) daje osnovi ton ove postavke i tangira imunološki sistem našeg samoodržanja. Poema „Think of Others” Mahmuda Darviša, takođe izložena na postavci, inicirala je naslove pojedinih radova. „Palestina zauvek”, deo jednog ciklusa, predstavlja svojevrsni omaž danas gorućoj temi sa čitljivim sceničnim situacijama. O tome da slikar vrlo pažljivo bira naslove – „Ravnodušnost je gutač srca”, „Siromaštvo je mentalni poremećaj”, „Duh Čea u Burkini Faso” ili „Za vernike samo bič, a za nevernike bič i krst”- i da je njihova ironija ili sarkazam više od poetske stilske figure; u sinergiji sa kamernim formatima kompozicije, po strukturi postavke nižu se kao pasaži dnevničkih vizuelnih naracija.
Senzibilitet za fluidnu komunikacijsku autentičnost dva umetnika vidljiv je na postavci „Filip David autoportret”, uramljena rukopisna poruka ovog književnika o slikarevoj izložbi, a prihvatajući ovaj dijalog Musović je izložio svoj crtež „Portret Filipa Davida”, za Veru David.
U „Crticama iz autobiografije”, pisane u Amsterdamu 2004. godine, tekst je integralni deo današnje izložbe, a Musović referiše na sopstveni intelektualni i kreativni kredo smatrajući da „slikarstvo sa mnogo truda izdržava sve izazove novih medija”, ili „Reč umetnost je teret na prstima slikara”, a „Emocija poništava estetiku, dajući život novim oblicima kojima se nismo nadali.” Ovo paradigmatsko načelo blisko je Paskalovoj misli da umetnost ima sopstvene razloge koje razum ne može da dokuči.
Mada Tafil Musović već više decenija živi i stvara u Amsterdamu, on je nastavio da izlaže i u matici Srbiji. Naime, geneza njegovog stvaralaštva vezuje se za beogradsku novu sliku aktuelnu osamdesetih godina i utemeljuje njegovu poetiku u domen figuracije uz predano negovanje koncepta klasične slikarske forme. Po logici stvari, u poetskom diskursu njegove figuracije tokom decenija menjali su se kompozicija, ikonografija, tematski okvir slike, retorika prizora, rukopisna ortografija, psihološki naboj dela, kolorit, dubina senke, format. Ali posvećenost slikarstvu i snažna potreba da stvara ne jenjavaju i na određeni način homogenizuju kreativni profil ovog umetnika.
(POLITIKA)
