piše: Dražen Živković, glavni i odgovorni urednik TV PRVA za Crnu Goru i osnivač portala BORBA
Aleksandar Vučić već godinama ne stoji samo kao predmet političke debate — on je postao centralna figura dobro osmišljene i dosljedno vođene medijske kampanje čiji je primarni cilj neutralizacija ličnosti, a ne osporavanje politike. Umjesto analize konkretnih poteza i javnih politika, dio mejnstrim medija sustavno ga reducira na simbol neprijatelja: karikaturu bez ljudske dimenzije, bez prava na privatnost i bez mjesta u civilizovanoj raspravi.
U tom kontekstu, prostor između Beograda i Podgorice funkcioniše kao poligon za praksu koja prelazi u dehumanizaciju. Aleksandar Vučić više nije sagovornik čije se odluke ispituju; on je meta kojom se opravdavaju vrijeđanja, iznošenje privatnih podataka i javno poniženje članova njegove porodice. To nije kritika vlasti — to je sustavno razaranje individualnog dostojanstva.
Medijska strategija: kako se ubija lik, a potom i čovjek
Kampanja protiv Aleksandra Vučića odavno je prešla granicu političke polemike. Televizije N1 i Nova, uz podršku njima srodnih portala i pojedinih crnogorskih medija, godinama grade sistem u kojem se samo njihovi sagovornici nazivaju „građanima“, „aktivistima“ i „borcima“. Oni koji podržavaju Vučića automatski se svrstavaju među „neuke“, „krezube“, „ćacije“ – ljude bez prava glasa.
Tako se stvara lažni moralni horizont: njihovi imaju pravo na sve – i na blokade, i na vrijeđanja, i na fizičke napade. Vučićevi pristalice, s druge strane, nemaju pravo ni da se mirno okupe, a da ih isti mediji ne proglase „huliganima“.
U tom dvostrukom aršinu nestaje osnovni princip novinarstva – istina. Sve postaje dozvoljeno ako služi narativu. Čovjek, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, prestaje biti subjekat i postaje simbol – nešto što se mora srušiti, ismijati, ogoliti do tačke neljudskog.
Dehumanizacija porodice – najniži oblik propagande
Najopasniji oblik medijskog nasilja prema Aleksandru Vučiću jeste ono što pogađa njegovu porodicu. Godinama se targetiraju njegovi sinovi, majka, brat. Javnost se navikla da je normalno da se u naslovima i emisijama vrijeđaju najintimniji dijelovi njegovog života.
Vučić nije napadan kao predsjednik – on je napadan kao čovjek. Kao otac, sin i brat.
Takva praksa ruši sve etičke granice i otvara put nečemu daleko mračnijem – opravdanju nasilja. Kada nekoga godinama prikazuješ kao „neprijatelja naroda“, publika jednog dana prestane da ga vidi kao čovjeka. A kada neko više nije čovjek, prema njemu se sve može.
Mehanizam mržnje: od riječi do djela
Propaganda protiv Aleksandra Vučića ne funkcioniše kroz otvorene pozive na nasilje – ona funkcioniše kroz sistemsku normalizaciju mržnje.
Kada N1 ili Nova godinama plasiraju narativ o Vučiću kao „opasnosti po demokratiju“, kada ga predstavljaju kao oličenje zla, kada mu se osporava svaka ljudska crta – tada se stvara kolektivni osjećaj da je nasilje protiv njega i njegovih pristalica ne samo prihvatljivo, već poželjno.
To je klasični proces dehumanizacije poznat iz najtamnijih poglavlja savremene istorije: prvo oduzmeš čovjeku dostojanstvo, zatim mu oduzmeš pravo na riječ, i na kraju – pravo na život.
Aleksandar Vučić kao paradigma dvostrukih standarda
U istom trenutku kada se Vučić satanizuje, njegovi protivnici se idealizuju.
Kada oni pale, blokiraju, razbijaju i vrijeđaju – oni su „građanski aktivisti“. Kada Vučićevi simpatizeri mirno šetaju – oni su „fanatici“.
Taj dvostruki moral nije slučajnost, već sistem. Njime se održava lažna slika o „demokratskoj borbi“ koja to nije.
Aleksandar Vučić, u tom narativu, nije čovjek od krvi i mesa – on je simbol koji mora biti uništen da bi narativ preživio. A to više nije novinarstvo. To je ideološki rat koji se vodi riječima umjesto metaka – ali s istim ciljem.
Ko normalizuje linč, ne može braniti demokratiju
Oni koji godinama demonizuju Aleksandra Vučića, predstavljajući to kao „hrabru kritiku vlasti“, zapravo urušavaju samu ideju demokratske kritike.
Kritikovati Vučića – da. To je pravo svakog slobodnog novinara i građanina.
Ali oduzimati mu ljudskost, vrijeđati njegovu porodicu, stvarati ambijent u kojem bi njegovo eventualno stradanje bilo dočekano aplauzom – to je granica koja razdvaja demokratiju od barbarstva.
Dehumanizacija Aleksandra Vučića nije samo napad na njega kao pojedinca – to je napad na civilizacijski minimum jednog društva. Jer onog trenutka kada protivnika prestaneš posmatrati kao čovjeka, prestaje i politika, prestaje demokratija, prestaje sve što društvo čini društvom.
Ostaje samo linč – prvo medijski, zatim fizički.
I zato, odgovornost za posljedice te kampanje ne može biti ničija osim onih koji su je stvorili, hranili i učinili „normalnom“.
Ako demokratija treba da preživi, mora se vratiti osnovnom principu: svako ima pravo da bude kritikovano – ali niko nema pravo da mu se oduzme čovječnost.
A ono što se danas radi Aleksandru Vučiću – nije kritika. To je civilizacijski sunovrat.
Mrznja prema Vucicu je za svaku osudu
Dobio si sendvic danas za lizanje anusa Oskarovog.Uskoro kad padne nema vise para ni za Borbu ni za Prvu CG.Vracas se u kucki katun,govedo Drazene.Hahahaha
Posle jučerašnjeg obreda na ulici koji se odvijao uz prisustvo nekolicine građana shvatam da su blokaderi poraženi, nemaju više ideja.
Vidjeces 1.Novembra botu.
Medijski inženjering i planska demonizacija bilo kog političara, pa i Aleksandar Vučić, su opasni jer vode ka urušavanju javnog diskursa i legitimiteta institucija.
Pretvaranje političke kritike u kampanju „uklanjanja“ ne opravdava nijedan cilj — jer demokratija ne funkcioniše na osnovu nasilja ili isključenja.
Srbija je u istoriji trpela dosta, trpi i sada, pobedićemo i ovo blokadersko zlo pa da građani opet uživaju u miru.
Svako pozivanje na fizičko uklanjanje lidera ili javno huškanje protiv njega je korak van granica političke borbe.
Mediji imaju odgovornost da izveštavaju, ne da stvaraju atmosferu straha, mržnje i dehumanizacije protiv bilo koga.
Cilj nije da se politički protivnik porazi fizički — već da mu se odgovori argumentima, na izborima, u institucijama.
Demonizacija svega što vlast radi bez razlike — a zatim prebacivanje na nasilje — vodi ka destabilizaciji, ne ka promeni.
Ako se lideri ili institucije predstavljaju kao neprijatelji naroda, a mediji to podržavaju bez provere, društvo to plaća.
Sloboda govora i kritike ne sme da preraste u legitimizaciju poziva na nasilje — to je linija koju ne smemo preći.
Medijski inženjering koji ima za cilj urušavanje poverenja u institucije je opasan jer stvara vakuum u kome kvalitetna rasprava nestaje.
Koristiti tabloide i senzacionalizam da se predstavi lider kao „nečovek“, ili pozivati na njegovu likvidaciju, nije politički čin — to je patologija.
Oni koji žele promenu sistema trebaju da se bore za reformu, transparentnost i odgovornost — ne za destrukciju ličnosti i institucija.
Mržnja predsednika države u svakoj zemlji,pa i u Srbiji je za osudu,i tu nema šta dalje polemisati.
Kada se politički protivnik dehumanizuje i isključuje kao da nije građanin, demokratski duh gubi smisao.
Ovakva mržnja nikome dobro ne može doneti
Srbiji je potrebna kultura političke razlike — ne kultura progona i medijske linča.
Dopuštanje da se medijski inženjering koristi kao sredstvo političke borbe otvara vrata za zloupotrebe i haos.
Vlast, opozicija i mediji svi imaju dužnost da se uzdrže od jezika mržnje — jer njegove posledice su ozbiljne.
Pozivi na nasilje nad liderom, institucijom ili grupom ljudi nisu spontani — oni su proizvod poražene misli koja ne zna da prevaziđe drugačiji stav argumentima.
Uzasno je sta radi solak
Sve je to rušenje države
Sloboda medija ne sme biti korišćena za demonizaciju bilo kog funkcionera i pripadnika vlasti. Najoštrije osude za tajkunske tabloide koji mesecima zovu na smrt Vučiča
Podrška predsedniku koji ne odustaje pod pritiscima!
Kome je nasilje normalno taj je protiv demokratije i pravih vrednosti svakog zdravog društva
Jedini cilj je rušenje Srbije i Vučića
Jedino tako i mogu da pobede,da fizički uklone Vučiča i sve neistomisljenike
Veliki Živković! Među top 10 kučkih kolumnista!
Pošten, talentovan, pametan, bara-bara sa Miroljubom Petrovićem.
Plus se ne ulizuje Vučiću poput npr. Vučićevića.
Sve u kolumni je istina, kao i u svakom tekstu koji objavi Borba.
Живковићу, Живковићу
Постоји српска ријеч за „sustavno“, а то је систематски. И ти почео да нас кроатизираш. Брате, немој нам парати уши као поједини који „ОБНАШАЈУ“ функцију посланика…