Posjeta predsjednika Crne Gore Jakova Milatovića vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju izazvala je burne reakcije u ruskoj štampi.
Naime, medij „Russkaя liniя” (rusk.ru) tvrdi da dolazak Milatovića kod Vartolomeja ima za prikriveni cilj da se „izvrši pritisak na SPC kako bi postigao ustupke po pitanju priznavanja ukrajinskih raskolnika”.
„Za ovo su fanarioti planirali da iskoriste Makedonsku crkvu, koja se otcijepila od Srpske patrijaršije, ali pošto joj je Beograd dobrovoljno dodijelio autokefalnost, Carigradska patrijaršija je prešla na Crnu Goru, koja takođe ima svoje raskolnike”.
Tim povodom „Russkaя liniя” zaključuje:
„Fanar kuje zavjeru protiv SPC u Crnoj Gori. Na to ukazuje činjenica da je glavni fanarovski ideolog invazije na Ukrajinu i priznavanja ukrajinskih raskolnika, mitropolit EMANUIL Halkidonski, učestvovao u sastanku sa Milatovićem”.
(IN4S)
Dobro je otrca tamo kod tih jeretika ovaj tuzni lik.
Moj Milatovicu ne vidis ono sto cijeli svijet vidi.Tvoji tutori nestaju sa politicke scene.Ne od Putina ili Trampa nego od svojih naroda.AFD u Njemackoj,Le Pen u Francuskoj,Farad u Velikoj Britaniji.Trenutno vrse jaki pritisak na Srbe ali to su poslednji trzaji pred piticku smrt Firera!!!Dozovi se pameti mladi babunu i delaj u korist naroda a ne Londona,jebem ja i London i tebe(morao sam za kraj) :-)))))
ЦПЦ нема канонску основу ни подршку других православних цркава да би Фаран то могао да искористи као у Украини, где су по мени лоше проценили и уместо да покажу да Цраиград има утицај и право да посредује и доделјује Аутокефалију само су направили раскол у Православном свијету. Кључна разлика у односу на Украјину: у Црној Гори нема раскола унутар СПЦ – народ, свештенство и епископат су веома јединствени. СПЦ је већ кроз литије и закон о слободи вероисповести 2020. показала остатку православног свијета колику снагу има у народу и коме смјеру да гледају када се сврставају на стране. Фаран може да покуша „симболички потез“ да нпр. призна ЦПЦ као „аутономну“ или да тврди да има право да „реорганизује“ црквену структуру у ЦГ. Може да користе можда неке „меке“ методе : културни, медијски и дипломатски притисак, уз подршку појединих држава (знамо којих држава и амбасада). Али ако би то урадио, из горе наведених разлога где је СЦП Митрополија ЦГ Приморска показала ко има подршку народа ризиковао би још дубљи раскол у православљу и практично прекид односа са СПЦ, која има јаку подршку многих других цркава. Постоји основа за твоју тезу из новинаревог текста, Фанар јесте покушао (и можда ће покушати) да „актуелизује“ питање Црне Горе (Сада када им Мираш који је због низа канонских преступа (моралних и дисциплинских) лишен је чина и рашчињен од стране самог Цариграда 1997. године. више није препрека), и то би вероватно било координисано са одређеним спољним и унутрашнјим структурама којима је у интересу да се утицај СПЦ и Србије у ЦГ смањи.
Zasto se Vanja u ustavu knjazevine Cg crkva nazivala CPC a ne spc, zasto je 1766 Cpc pistala potpuno autokefalna i nezavisna crkva sto joj je priznala i Carigradska patrijasija i to objavila u svom zvanicnom dokumentu , nikad odgovora na to, zasto najveci srpski kanonista Nikodim Milas 1898 pise u svom djelu Pravoslavno crkveno pravo da je Cpc autokefalna i nezavisna crkva i da ne zavisi od nikoga, nikad odgovora………..
Православна црква у Црној Гори никада није била аутокефална у канонском смислу (тј. призната од свих православних цркава као самостална помесна црква).Оно што је постојало јесте Митрополија црногорско-приморска, која је вековима била у саставу Пећке патријаршије.Када је Пећка патријаршија укинута 1766. од стране Османског царства, Митрополија у Црној Гори је наставила да функционише фактички независно, јер није постојала „матична“ црквена власт.У пракси, Црна Гора је имала „де факто“ самосталност цркве, али то никада није било озваничено канонским томосом о аутокефалији јер се за тим никада ни код владара ни код свештенства није осетила потреба јер су били високо поштовани и више него добро заступлјени у Српској православној Црквеној хијерархији. Митрополит Црногорско Приморски је чувар Пећког трона а не Патријарх СЦП то ти доста говори.
У то време (XVIII–XIX век) о коме ти причаш Васељенска патријаршија је већ била у тесној сарадњи са Османлијама наравно из своје користи, па није имала интереса да подржи аутокефалност у маленој и слободној Црној Гори.
Де јуре (канонски): Православна црква у Црној Гори никада није имала аутокефалију признату од стране васељенског православља. Када је 1918. године дошло до уједињења са Србијом, јер су народ и црква у ЦГ вјековима били једно па је некако и сама Митрополија црногорско-приморска ушла је у састав обновљене Српске православне цркве (1920), заједно са свим епархијама у Краљевини СХС. Али се то никада није показало као хендикеп.
Али да поновим :
Де факто (историјски): Митрополија је имала велику самосталност у одређеним периодима, али никада није добила званични томос.
Зато данашња теза да је ЦПЦ „обновљена аутокефална црква“ нема канонско утемељење, већ је више политички конструисана.
Ето да не буде да вам нико никада није дао одговор на та питанја, али сумњам да сам ја први 🙂
Да додам да Васелјенска Патријаршија није исто што и Папат у Католичком свијету , православлје није тако устројено (волим да кажем да волимо и имамо више слободе) тако да Васелјенска Патријаршија иако би фанариоти то волели нема ингеренција да доделјује Аутокефалност или ти томос било коме. То је и у нашем (Црногорском) духу да будемо слободни и своји! 🙂
Митрополити пре Петровића, а посебно за време династије Петровића – Данила I, Петра I и Петра II Његоша – обављали су и духовну и световну власт. Због тога је Црна Гора вековима била фактички „теократска држава“. Црква, држава и народ били су у великој мери стопљени и функционисали као једно, нарочито током формирања државе и националног идентитета. Световна власт у Цетињу није имала утицај у свим крајевима, док је Црква својим ауторитетом била присутна свуда, и та симбиоза је дуго функционисала. Захваљујући томе, Црногорци су развили снажну самосвест о свом идентитету, припадности и правима, тако да би сваки покушај да се наметне „нови раскол“ био само још један промашај у низу.
Надам се од зета 🙂 да ову своју посету Васелјенској Патријаршији неће изполитизовати и да првенствено неће дозволити да га искористе против своје вјере, државе и народа.
Искрено ме зачудила посјета, нисам у нјему препознао духовну црту. Вјеру и политику не треба мијешати.