Prošlo je dovoljno vremena da se slegne euforija, da splasne prašina patriotskih parola i da se — ako ništa drugo — makar pokuša odgovoriti na jednostavno, ali suštinsko pitanje: Šta su studenti iz Srbije zaista dobili?
Nisu trčali jer vole trčanje. Nisu pedalali jer sanjaju Tour de France. I nisu išli u Osijek, Viroviticu, Varaždin i Beč da bi osjetili gostoprimstvo komšijskih gradova. Odlazili su s porukom. Ili barem u uvjerenju da nose poruku.
Poruku kome? Briselu? Strazburu? Beču? Ili možda Beogradu?
Ako je cilj bio skrenuti pažnju evropskim birokratama na muke i frustracije mladih iz Srbije — onda treba reći jasno: to se nije desilo. Evropski parlament nije raspravljao o studentskoj biciklijadi. Evropska komisija nije donijela nikakvu rezoluciju u vezi s trkačima sa Balkana. Vijest nije dospjela dalje od regije, ni tiho, a kamoli da je zazvonila.
Ako je cilj bio da se domaćoj javnosti pokaže kako mladi žele „u Evropu“ — i to ne kao potrošači već kao akteri — to je, možda, i postignuto. Ali samo za jedan dan, eventualno za naslovnicu i prilog u dnevniku. Sjutradan, sve je bilo po starom. Isto školstvo, isti problemi, ista država koja ne zna šta će sa sobom, a još manje sa svojom omladinom.
Ako je cilj bio sticanje političkih poena za organizatore — taj dio je, sasvim moguće, uspio. Oni koji su stajali iza „performansa“ možda su sebi obezbijedili još jedan poziv na panel, još jednu stipendiju, još jedno mjesto u „savjetima mladih“. Ali to više govori o stanju sistema, nego o vrijednosti samog protesta.
U međuvremenu, stipendije za mastere u inostranstvu i dalje dobijaju isti — uglavnom djeca diplomata, partijskih kadrova i onih što su „na vezi“. EU fondovi su i dalje pod ključem birokratije koja zna sve osim kako da pomogne stvarnim ljudima. A studentske borbe — one istinske, borbe za univerzitete bez korupcije, za smještaj, za bolje uslove studiranja — ostaju bez ikakvog kontinuiteta, medijske pažnje ili političke podrške.
Zato je legitimno — i nužno — ponoviti pitanje: Šta su studenti dobili?
Ako su dobili još jednu šetnju u prazno, još jednu iluziju da se nešto mijenja jer se negdje stiglo — onda to treba reći otvoreno.
Ako nisu dobili ništa osim umora u nogama, osmijeha za kamere i aplauza od onih koji ih ne bi primili ni na praksu — onda je možda vrijeme da se prestane sa „evropskim“ igrokazima i da se počne govoriti jezikom koji stvarno boli i stvarno mijenja
Blokaderi pokušavaju lažima da sruše rejting predsednika Vučića u narodu i maksimalno oslabe Srbiju, jer znaju da je stabilna i poštovana svuda, a to im ne ide u prilog. Njihov cilj nije istina, već haos, narod prepoznaje istinu i zna ko se svakog dana bori za budućnost Srbije .
Više kilometara za Instagram nego za narod.
Lajkovi su im važniji od zakona.
Blokaderi su licemeri koji hoce da obmanu gradjane nase zemlje
Trče u Brisel, a bježe od odgovornosti.
Fitnes patriote – znoj za lajk
Glume žrtve sistema, a love kadrove.
Manipulišu emocijama naroda dok skupljaju lajkove i prave se bitni.
Digli su prašinu i sad kad se ona slegla nisu dobili ništa osim neuspeha i pokojeg lajka za izuzetnu fizičku spremnost i izdržljivost,izgleda da su u sportu najbolji.
Umesto da se bore za prave promene, blokaderi prave šou za Instagram i lajkove.
Sve im je postalo predstava za društvene mreže, a narod trpi njihove gluposti.
Kakva borba za narod, ovo je samo marketing za njihove profile i političke ambicije.
Narod im nije bitan, bitne su im kamere i da budu popularni na mrežama.
Misle da smo svi slepi i da ne vidimo kako sve rade zbog reklame.
Umesto da rešavaju probleme, oni voze bicikl do Strazbura i glume heroje.
Samo traže pažnju i slike za mreže, a narod i problemi ih ne zanimaju
Sramota kako manipulišu narodom dok sebi prave karijeru.
Istina boli jer sve im je predstava, a nikakvog rezultata nema
Ovo je jedna velika istina!
Sramota kako pokušavaju da Srbiju predstave kao problem pred strancima
Dok jedni grade puteve, bolnice i fabrike, drugi voze bicikle po Evropi za Instagram
Trče do Brisela, a beže od pravih problema ovde.
Narod vidi ko stvarno radi, a ko se bavi političkim cirkusom
Vučić i tim rade za Srbiju, a oni trče za aplauzima iz Brisela
Sve im je za šou i lažne poene, narod im služi samo za kulisu.
Retardirani dio Srbije, bolje da su trčali u Lazu.