Nakon privođenja bivšeg ministra ekonomije Branka Vujovića i još 11 zvaničnika iz prethodne vlade koji su osumnjičeni za zloupotrebu položaja prilikom izdavanja KAP-u državnih garancija uprkos tome što je preduzeće bankrotiralo tužioci nisu uvidjeli jedno: nesposobnost prethodne vlade da riješi probleme, a možda i ciljanu sabotažu. Rezultat je odavno već poznat a to je krah jednog od najvažnijih preduzeća u zemlji.
I dok tužilaštvo traži krivce u „slučaju državnih garancija KAP-u“, možda bi trebalo da situaciju sagledamo šire i shvatimo kako su postupci bivše vlade doveli do toga da hiljade ljudi širom Crne Gore ostanu bez posla.
Ležišta boksita u Crnoj Gori otkrivena su 1939. godine u blizini Nikšića. Razvoj ležišta započeo je posle Drugog svjetskog rata, a kombinat za preradu rude u aluminijum (KAP) pojavio se 1969. godine. Nova fabrika započela je proizvodnju tri godine kasnije i dugo je ostala najveći industrijski poslodavac u Crnoj Gori. 70-te i 80-te bile su zlatno doba za KAP. Kapacitet fabrike dostigao je oko 120 hiljada tona primarnog aluminijuma godišnje. Ekonomija zemlje, kao i njena infrastruktura, u velikoj mjeri su zavisili od KAP-a. Kombinat je zapošljavao oko 1% stanovništva zemlje.
Nakon raspada Jugoslavije, vlada Crne Gore uložila je puno napora da održi preduzeće. Kombinat je davao četvrtinu BDP-a zemlje, obezbijedio radna mjesta za hiljade ljudi i stotine lokalnih kompanija dobavljača, a takođe je doprinio razvoju lokalne transportne infrastrukture.
Međutim, neefikasno upravljanje kombinatom dovelo je do činjenice da je 2005. godine KAP imao dug od 300 miliona evra. Država više nije mogla i nije željela da podržava preduzeće, pa je odlučeno da se privatizuje fabrika aluminijuma i povezana grupa rudarskih preduzeća „Rudnici boksita Nikšić” (RBN).
Kiparska kompanija CEAC Holdings Ltd, koja je u to vrijeme pripadala ruskom industrijalcu Olegu Deripaski, postala je vlasnik 64,5% akcija KAP-a i 32,05% akcija RBN. U istoriji crnogorske fabrike aluminijuma predviđalo se doba renesanse.
Strani akcionar imao je ambiciozne planove za modernizaciju i razvoj preduzeća, što je zemlji obećavalo nova radna mjesta, razvoj socijalne infrastrukture i značajno povećanje plaćanja poreza. No, kasniji događaju ukazuju da tadašnja vlada nije htjela da riješi probleme ovog preduzeća već da odgovornost prebaci na nove vlasnike.
Tokom privatizacije, crnogorska vlada sakrila je žalosnu finansijsku situaciju KAP-a i RBN-a. Ovo je otkriveno kao rezultat revizije koju je izvršila revizorska grupa Deloitte. Novi akcionar dobio je neisplativo preduzeće sa dugovima i gubicima koji su procijenjeni na 375 miliona evra. S time u vezi, CEAC je podnijela tužbu međunarodnoj arbitraži. Parnice su prijetile Crnoj Gori potpunim prekidom poslovanja fabrike, ali najgore je što bi se desetine hiljada radnika našlo na ulici.
Tada je vlada, činilo se, preduzela razuman korak – ponudila je novim akcionarima da potpišu Sporazum o poravnanju, koji je mogao da spasi preduzeće i radna mjesta povezana s njim. Istovremeno, Crna Gora se obavezala da će izdati fabrici državne garancije u iznosu od 135 miliona evra, koje obezbjeđuju kredite KAP-a, kao i da će subvencionisati cijene električne energije za period 2009-2012. za ukupno 60 miliona evra. CEAC je, pod uslovima sporazuma, odustala od potraživanja i prebacila polovinu svojih akcija KAP-a i RBN-a na vladu Crne Gore.
Dakle, obije strane su dobile jednake udjele u preduzeću i jednake mogućnosti da odluče o njegovoj sudbini. Pored toga, akcionarsko društvo se dobrovoljno obavezalo na sprovođenje socijalnih programa za zaposlene u fabrici, od preko 25 miliona evra.
Pretpostavljalo se da će sporazum o poravnanju postati polazna tačka za produktivnu saradnju između strana i početak finansijskog oporavka fabrike. Ali, uvjerivši partnere u njihove mirne namjere, vlada Crne Gore vratila se na ratni put.
Suprotno dogovorima, nije namjeravala da fabrici obezbijedi održivo radno okruženje. Kamen spoticanja bilo je napajanje KAP-a. Proizvodnja aluminijuma je vrlo energetski intenzivna, a njena efikasnost prvenstveno zavisi od dostupnosti električne energije. Da bi riješio ovaj problem, CEAC je bila spremna da privatizuje Pljevaljsku TE i Rudnik uglja i čak je pobijedila na tenderu, ali je vlada poništila rezultate tendera. Ovom odlukom, Crna Gora je preduzeću isključila kiseonik i učinila ga potpuno zavisnim od cijena energije.
A cijene su rasle astronomskom brzinom. Fabrika je 2009. godine platila za električnu energiju najvišu cijenu za proizvodnju aluminijuma u Evropi – jedan MWh koštao je fabriku 80 evra, što je dovelo do gubitka više od 1.000 dolara po toni proizvodnje, učinilo je fabriku neefikasnom i nekonkurentnom i prijetilo masovnim otpuštanjem. U pozadini globalne krize 2008-2009. situacija je postala kritična. Tako su u februaru 2009. godine troškovi tone metala na svjetskim berzama iznosili do 1.338 dolara po toni, a troškovi proizvodnje KAP-a dostigli su 2300 evra po toni.
Vlada je 2012. godine bez upozorenja smanjila isporuku električne energije za 50%. Rezultat je bio deficit preduzeća od 88 miliona evra. U isto vrijeme, Crna Gora nije pomogla, već je, naprotiv, omela CEAC-ove pokušaje da restrukturira dugove KAP-a, konačno odvodeći preduzeće u ćošak. Treba napomenuti da je sve ovo vrijeme tadašnja vlada ostala ravnopravni akcionar fabrike, što znači da je trebala da bude zainteresovana za njen nesmetan rad i dobrobit zaposlenih – svojih sugrađana!
Tokom 2011-2012, CEAC se borila za spas KAP-a, a Crna Gora je nastavila da pogoršava situaciju: blokirala je odobravanje novih zajmova za KAP od CEAC-a i plan prodaje neosnovne imovine, a takođe je još jednom prekršila sopstvena obećanja – nije platila puni iznos subvencija za električnu energiju.
Vlada je s vremena na vreme odbacivala pokušaje CEAC-a da restrukturira dugove KAP-a, ali nije ponudila sopstvena rješenja problema. Jedan od primjera je da kada je došlo vrijeme za sledeću isplatu kredita banke OTP Bank, koju kombinat nije mogao da ispuni, rješenje problema je mogao biti dodatni kredit od CEAC-a, koji bi omogućio plaćanje na vrijeme. Crnogorska vlada blokirala je ovu mogućnost vetom.
Slična situacija se razvila sa kreditima banke Deutsche Bank KAP-u. Komplikovali su je i neuspješni pregovori koje je Crna Gora pokušala da vodi sa bankom iza leđa CEAC-a. To sve zajedno dovelo je do činjenice da je u martu 2012. godine banka Deutsche Bank tražila trenutnu i potpunu otplatu zajma. U nedostatku sopstvenih sredstava i zajma akcionara od CEAK-a, fabrika nije mogla da ispuni ovaj zahtev.
A čime se vlada rukovodila prilikom izdavanja fabrici KAP državnih garancija za obezbjeđivanje kredita? Kao jedan od zaključaka nameće se i to da bivši članovi vlade nisu bili sposobni da donesu jedinstvenu tačnu odluku o očuvanju strateških preduzeća za zemlju i hiljada radnih mjesta. Ili je možda ovo dosledna primjena „tajnog“ plana protiv novog akcionara i vodila je sa namjerom do uništenja jednog od najvećih preduzeća u zemlji?
