Vladika Irinej: Referendum o Kosmetu izvršen još 1389. godine; Mi o statusu KiM stav ne mijenjamo, a svakom priznajemo pravo na slobodu i život!

Kako je biti pastir u vremenima kad virus pogađa ne samo zdravlje već i ljudski duh?

 

Došlo je do velikog zaokreta nagore u svim aspektima ljudskog života zbog pandemije ali, kako je neko duhovito rekao, najopasniji virus je sam čovek. Ne minimiziram svu teskobu koju donosi pandemija. Ali reakcija čovečanstva nije bila na visini. Čovek nije shvatio da je pred svakom velikom opasnošću solidarnost možda najveći lek. Ako tu lekciju ne naučimo teško ćemo izaći na kraj i sa ne daj Bože većim iskušenjima.

Kao narod izloženi smo neprestanim pritiscima. Vidi li im se kraj?

 

Kraj se ne vidi i cela naša istorija je u tom znaku. Ali SPC i srpski narod imajući to stalno istorijsko iskustvo nošenja krsta ima i iskustvo vaskresenja. Kosovo je 1389. de fakto oduzeto od Srbije ali je došla 1912. Nikad se u tom intervalu srpski narod nije odrekao sebe i svoje samosvesti. Ta svest je dubinska, ne radi se samo o Kosovu, nego i o svim vrednostima koje imamo kao pravoslavni narod koje su postale naše kulturno-istorijsko ja. U tom smislu ako posmatramo celu istoriju sva ta iskušenja ne mogu nas ugroziti ako se ne odreknemo sami sebe. Nadam se i verujem da ćemo i današnja iskušenja izdržati.

Kako da se odbranimo na KiM?

 

Citiraću reči našeg patrijarha koji kaže da je referendum o KiM izvršen još 1389. Mi o statusu KiM stav ne menjamo, a svakom priznajemo pravo na slobodu i život nimalo drukčiji od našeg. S druge strane, treba zaštititi i narod a naša država i crkva na tom polju rade sve što je moguće. Nadajmo se da će razum bar toliko prevladati da sadašnja vlast koja je ekstremna čak u odnosnu na prethodnu tačijevsku, ne pokuša neki novi pogrom ili prosto da proteraju Srbe. Mislim da to Srbija, prijateljske države, pre svega Rusija, ali i naša crkva neće dozvoliti. Mislim da na dužu stazu nema mesta za očajanje ali treba, što se kaže u narodnoj pesmi, na strašnome mestu postojati i sve izdržati.

Stanje na terenu se menja, Srbi se tamo slabo vraćaju. Čekamo li čudo?

 

Čudo je naša stalna realnost. Čudo ne treba čekati, čudo se stalno zbiva. Bez te vere ne možemo postojati. S druge strane, vera u čudo I iskustvo čuda ne znači da treba da budemo pasivni, a Bog će već činiti čudo. Na taj način neće biti čuda. Mi možda možemo da učinimo malo, ali ako ni to malo nećemo ogromnu količinu koja nedostaje Bog neće učiniti. Ako mi ne učinimo makar jedan odsto za koji smo sposonbni, onda će sve propasti, ali ako učinimo sigurno je da će Bog sve ostalo da učini, reči su patrijarha Pavla.

 

Nije čudno kad SPC pokušavaju da umešaju u unutršanju politiku, ali kad je umešaju u geopolitiku I kad počnu da pričaju kako je SPC remetilački faktor u regionu i kako je oruđe za širenje ruskog uticaja, da li je to nešto novo?

 

Remetilački faktor za pojedine u našem okruženju nismo od juče. Tu je srpska crkva zamišljena kao remetilački faktor posredno zato što je srspki narod pripadnik pravoslavne crkve.

Za šire globalne slojeve naša istorijska i duhovna povezanost sa najvećim pravoslavnim narodom, Rusijom i Rusima za njih je dovoljan razlog, mada potpuno iracionalan, da nas smatraju remetilačkim faktorom. Ne bih da citiram kakve sve izjave su davali čelnici NATO, zapadnih zemalja i briselske adminsitracije na račun pravoslavlja u celini, čak su se neki usudili da kažu da je pravoslavlje a ne islam, glavna opasnost za zapadnu civlizaciju. Mada se ne može reći ni da je islam glavna opasnost. To je pre onaj deo na Zapadu koji se odrekao hrišćanstva i predaka.

Istorijski, oni dobro poznaju situaciju i znaju da nikad u istoriji nijedan Srbin nije pucao u Rusa ni obrnuto ali da je bilo mnogo slučajeva da su Rusi ginuli za Srbe da im pomognu bez neposrednog interesa. I mi koliko god smo mali u odnosu na Rusiju činili smo, kad god smo šta mogli, da pokažemo bratoljublje i zahvalnost sa Rusijom i ruskom crkvom. Mi pokušavamo da pošaljemo poruku i kao crkva, i kao država, i kao narod da nismo ničiji protivnici. Suviše smo nejaki a pogotovu što nam naša vera to ne dozvoljava. S druge strane, ne može doći niko da nam naredi s kime treba da budemo neprijatelji. Rusija i ruska crkva nam nikad nije rekla – zašto vi održavate veze sa Zapadom. Pa moramo da održavamo jer smo najzapadnija pravoslavna zemlja i crkva od tradicionalnih, istorijskih . Drugo, u svakoj nevolji kad treba neka pomoć Rusija nam uvek pomaže bez uslovljavanja. I Hram sv. Save bez ruske pomoći ne bismo završili. Dakle, mi po prirodi stvari, po svom biću ne možemo biti protiv Rusije. To samo neki “slučajni Srbin” može da bude iz svojih interesa. Ali ako nam se to upisuje u greh mi moramo to da pretrpimo.

Još nije potpisan Temeljni ugovor sa Crnom Gorom. Gde je tu zapelo?

 

Sa promenom političkog stanja u Crnoj Gori crkva je mogla da odahne i da živi bez stalnog pritiska da će joj biti oduzeta imovina ili osporen status i pravo na postojanje. To nije dovršeno, kraj bi trebalo da bude Temeljni ugovor. On na žalost još nije potpisan. Najpre je usaglašavan i usaglašen. Ali onda je nova vlada koja je obećavala da će napraviti istorijski rez sa dotadašnjim sistemom vrednosti i rešenjima Milove vlade počela jednostrano, bez ikakvih konsultacija da menja taj ugovor. Ne znamo do danas šta su to oni sve menjali. Ova garnitura, koja je sigurno za nas manje bolna od one pre nje ali nije ni izdaleka ono što smo očekivali, dok je tu mislim da neće biti potpisivanja. Kakve oni imaju motive, unutar političke, unutarstranačke ili imaju li uticaj sa strane ne znam i ne mogu da znam.

Ali šta god da je to neće moći da izostane, pre ili posle. Moramo imati dve važne vrline, trpljenje i strpljenje. Kad-tad to će biti urađeno. Otvoreni smo i dalje. Ako smatraju da taj ugovor nije dobar koji su već bili prihvatili neka kažu pa ćemo videti.

 

Svakako se vidi da Carigrad s njima vodi nekakve razgovore bez našeg znanja. Pamtim vreme kad Carigrad nije hteo ni da primi njihovu delegaciju bez saglasnosti SPC. Sada saznajemo za to iz medija. To neće ići jednostavno. Prvo, u Grčkoj je veliko nezadovoljstvo zbog svega toga. Ne može se tek tako jednim potpisom neregularno stanje proglasiti za regularno, pogotovu da raskolnici budu proglašeni ne samo zakonitu crkvu nego i autokefalnu što je urađeno u Ukrajini. Kod nas je slučaj nešto blaži u tom smislu što raskolnici u Makedoniji nisu nikad raščinjavani i njihov povratak u jedinstvo crkve bi bio lakši nego u Ukrajini. Međutim, to zavisi od njih. Mi nismo nikad bili protiv dijaloga, a ako oni dobro razmisle shvatiće da im srpska crkva može ponuditi mnogo više nego bilo ko drugi. Ne postavljamo unapred neke uslove. Ono što je bio naš uslov za nastavak dijaloga sada je uklonjeno a to je bio progon arhiepiskopa Jovana i drugih sveštenika i vernika Ohridske arhiepiskopije. Sada je to iza nas i mislim da je trenutak da taj dijalog ozbiljno i odgovorno nastavimo.

Što se tiče Carigrada, on je i u slučaju Ukrajine morao da poništi sopstvenu odluku staru 330 godina. U našem slučaju tomos o priznanju SPC za patrijaršiju iz 1922. precizno nabraja koje sve eparhije i teritorije Carigradska crkva ustupa SPC. Taj dokument je izričit, ta teritorija je neosporno kanonski naša. Nikakva intervencija bez našeg učešća ne može biti kanonska ni zakonita. Nadam se da će biti dovoljno odgovornosti, posebno zbog već ugroženog jedinstva među pravoslavnim crkvama, da Carigrad ne pođe na takav jednostran potez. Ako bi to uradio neće biti korisno ni za crkvu u Makedoniji, ni za pravoslavlje u celini, ni za sam Carigrad.